У православном календару, постоје дани који не служе животу, већ сећању. Дани који нису весеље, већ покајање. Један од таквих дана су Задушнице -време када се православни народ моли за душе преминулих, уз свећу, тишину, и хлеб са вином. То није празник, већ одговор на смрт. Не бежање од ње, већ сусрет са њом. Смрт у православљу није крај, већ пролаз, и ми тада – као тело Христово – стојимо на граници између два света и помињемо име по имену оних који више не могу да говоре.
Насупрот томе, на исти дан, 1. новембра, у Новом Саду, догодило се нешто што вапије за управо таквом тишином, а не карневалом.
Т
Тог дана, 2023. године, пала је надстрешница у тржном центру БИГ у Новом Саду. Шеснаест људи је изгубило живот. Нису нестали. Погинули су. Под тешким гвожђем, под немаром, под немоћном небригом. Људске судбине, породице, младост, старост – сви заувек одсечени од овога света.
И управо тог дана, улицама су пролазили људи, покренули буну, блокаде. На тај дан, у том истом граду, где је земља постала гроб, градска тишина била је пробијена смехом, петардама, пластичним лобањама, маскама и костимираним „слављеницима“. То није био тренутак народног помена. То није био дан сећања. Био је то тренутак супституције туге игром. Дан кад се смрт претвара у сценографију.
Да ли је могуће, пита православна савест, да један народ, на тај дан, уместо задушница, изабере Хеловин?
Хеловин: симулакрум смрти без душе
Хеловин, по свом пореклу, нема ништа заједничко са православном представом о смрти. Он је, у савременом облику, световна, комерцијална карикатура загробног живота, у којој нема васкрсења, нема молитве, нема наде. Смрт у њему није тајна, него декор. Није бол, него прилика за фотографију. Уместо опела – журка. Уместо свеће — батеријска тиква.
Психолошки гледано, Хеловин је одбрамбени механизам постхришћанског друштва – поп-културна фарса којом се контролише страх од смрти. Уместо да се човек суочи са смртношћу и пита „ко сам, куда идем, шта после“, он обуче костим смрти и смеје се. Смрт се, уместо да буде превазиђена крстом, своди на реквизит.
Задушнице: одговор народа који не жели да заборави
У Задушницама, православље одбија ту фарсу. Ми не бежимо од смрти, не скривамо је иза осмеха или лажне храбрости. Ми је гледамо у лице, али са вером. Ми се молимо за оне који су отишли — јер знамо да смрт нема последњу реч. Свећа у православљу није декоративна – она је симбол васкрсења. Хлеб и вино на гробу нису за украс – већ за заједништво. Парастос није сценографија већ литургија изван храма.
Зато је избор који се у Новом Саду догодио на тај дан – или се дозволио –погрешан не само морално, већ и духовно. Док су породице у шоку и болу, град је изабрао да настави са „слављем“. Али шта се ту слави? Случајност? Смрт? Немар? Или само нови повод за површност?
Свака трагедија захтева покајање – не у смислу кривице, већ у смислу свести. Пад надстрешнице није повод за тишину зато што „не ваља кварити атмосферу“, већ зато што је атмосфера већ пала заједно са тим кровом. Све што је преостало јесте да ћутимо. Или да се молимо.
Да ли се у Новом Саду 1. новембра 2024. године одржао парастос за жртве? Или се и даље слави Хеловин, као да није било ничега? Као да костими могу прекрити крв? Као да је страдање само сцена у неком хумористичном хорору?
Ова ситуација се не може бранити. Нити културолошки. Нити теолошки. Нити психолошки. То није „случајност датума“, већ симболички пад вредности. Уместо да један град на 1. новембар стане, утихне и окрене се молитви, он наставља да се смеје, да се маскира, да се игра. Да слави – иако нема шта да се слави.
Ако је православни народ уопште нешто научио од Светих Отаца, онда је то ово: смрт се не побеђује подсмехом, него васкрсењем. Смрт се не „слави“. Смрт се проживљава – у заједници, молитви, посту и опроштају.
Пад надстрешнице у Новом Саду није историјска фуснота. То је рана. И као свака рана, може постати извор покајања и истине. Али само ако је не претварамо у декор. Ако, уместо лобања од пластике, принесемо свећу од воска. Ако, уместо смеха, понудимо тишину.
Избор између задушница и Хеловина није питање укуса, већ питање душе.
А питање је једноставно:
Да ли ћемо се сећати… или се претварати?
https://www.facebook.com/LicnaNGO/
