У време цара Сапора ИИ у Персији, тројица хришћана –-Акиндин, Пигасије и Анемподист – беху оклеветани као „незаконити исповедници Христови“. Стајали су тихо, смирено и храбро пред царем, исповедајући да се клањају једноме Богу, а не огњу и творевини.

Цар их баци у огњену пећ, али пламен их не опали. Уследише многа мучења: бијаху их гвозденим шипкама, лили кључало олово, везиваху и матери најстрашније ране наносише. Али Господ их исцељиваше и укрепљиваше, и кроз њихова чудеса многи незнабошци повероваше у Христа – међу њима и благородни Афтоније и војвода Елпидије.

На крају, када звери не хтедоше да их дотакну, цар нареди да их посеку мачем. Тако примише овенчани венци мучеништва Акиндин, Пигасије, Анемподист, Афтоније, Елпидије и безброј оних који се обратише гледајући њихову веру.

ПОУКА СРПСКОМ НАРОДУ

 Страх не сме бити господар.
Мученици нису устукнули ни пред огњем, ни пред царем. Ко држи истину – Бог држи њега.

 Вера се сведочи делом, а не речју.
Господ не спасава због гласних декларација, него због тихе постојаности.

Народ без мученичке храбрости брзо постаје народ без слободе.
А они народи који су веру сачували у огњу – преживели су сва царства која их притискују.

Ко остаје са Христом – огањ му постаје роса, а мач пролазан.
Тако је било са мученицима, тако је и са свим правоверним народима.