Свети Сава архиепископ српски. Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169 год. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору, где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хилендар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући српску цркву стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добро свију, због чега је и био поштован и вољен од свију Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао је у Трнову у време цара Арсена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236 год. Тело му пренео краљ Владислав у Милешево, одакле га Синан паша дигне и спали на Врачару у Београду , 27 априла 1595 год.
Најстарији син Немањин, велики кнез Вукан, обузет завишћу што је престо остављен брату Стефану, подиже мржњу у срцу и многопут устајаше на брата да му отме власт. Склонивши се туђинцима, угарском краљу Емерику, доведе иноплемене чете и 1202. године потисну Стефана, али га овај већ следеће године сузби и врати се на престо.
Од овог непријатељства страдала је српска земља: запустела су поља, настала глад, градови и села се раселили, крвопролића оставила трагове стида. У таквој невољи Стефан пише брату Сави на Светој Гори молећи га да врати мошти оца њиховог, преподобног Симеона, јер, како рече: „Отаџбина се оскврни безакоњима нашим и би убијена крвопролићима; непријатељи нам се наругаше, а ми постасмо на поругу због мржње наше.“
У исто време и сама Света Гора беше уздрмана, јер крсташи ИВ крсташког рата 1204. године заузеше Цариград и пустошише православне земље, па и Атон, настојећи да га подвргну власти папе. Саву је то дубоко погодило, али он на молбу брата крену да испуни завештање: узе мошти оца њиховог и крену у Србију.
Када Стефан чу вест, испуни се радошћу и изиђе са епископом, свештеницима, монасима и властелом у сусрет. На граници срете мошти, и сав народ с појањем и сузама паде на колена, целиваше и освештаваше се додиром. Стефан са смирењем паде пред ноге брата Саве, у прашину метнувши своју главу, молећи благослов и молитве.
Свети кивот би унесен у Студеницу, задужбину самог Симеона Мироточивог, где га положише у мермерну раку пред Богородицом. Народ се насити, убоги се обогатише милостињом, а Сава остаде до другог помена оца. Уочи тог дана, Сава свеноћним бдењем моли Господа да дарује исто чудо као на Светој Гори – истицање светог мира из моштију. И догоди се: миро истече, и сав народ се увери у благодат.
Тако се у Христу помирише браћа, тако се у једном призору отвори небески мир: син – монах и анђео преноси мошти, а син – самодржац их дочекује, и уједно цела земља добија нови благослов.
Свети Сава није био само измиритељ Вукана и Стефана, већ и целог народа, јер је умирио отаџбину, вратио јој небески благослов и показао да се истински мир не гради мачем и савезом са туђинцима, већ молитвом, вером и Христовом љубављу.
Нека и данас његов завет буде светлост: да браћа не мрзе браћу, да се власт не узима завишћу, да се отаџбина чува љубављу, и да се у Христу све неслоге претварају у помирење.
