Таблоиди сахранили Душана Машића, он им испод објаве на Твитеру упорно одговарао да је жив

"ТУЖНА ВЕСТ: Адвокат Душан Машић преминуо у Београду

Друштво
Јелена Ивић 31.10.2021. 14:39х

 15:00х

На свом ФБ профилу Душан Машић тим поводом је написао:

Нешто пре 16х позвала ме је моја другарица Ана и помало усплахирено рекла: „Хвала ти што си се јавио на телефон“.

Одговорио сам „А када се па то ја теби нисам одјавио“ и даље не слутећи шта ће уследити.

Објаснила ми је да ју је звао муж који је добио нотификацију од „Курира“ у којој је писало да је преминуо адвокат и новинар Душан Машић. Вест је била илустрована мојом фотографијом. Одмах сам окренуо причу на шалу, рекавши јој да се лоше удала ако јој муж прима нотификације са таквих сајтова и све се убрзо завршило обостраном критиком малоумника из Курира коју могу да пусте једну такву вест.

За тренутак сам помислио да би било можда добро да искључим све телефоне и видим у ком ће правцу ова прича кренути. Добра фора за Ноћ вештица, али са друге стране не би било фер према бројним пријатељима и родбини. Ипак живимо у доба смрти од ковида, тако да ничији одлазак није неко велико изненадјење. То што сви знају да немам никакве везе са адвокатуром могло би да ми буде олакшавајућа околност за ову потенцијалну зајебанцију, али шта ћемо са онима који само читају наслов и виде слику.

Зато сам у 15.50 на Тwитеру (моја платформа за јавну комуникацију) објавио  „Жив сам“ уз таг на налог Курира. Нисам ни слутио да ћу тек тада да кренем са „дигиталним умирањем“.

Будући да одговор на то питање нећете наћи ни скоро 24 сата од моје „смрти“ хајде да вам ја то објасним.

Наравно, ово је могао лако да установи било који новинар, али није. Што само говори о квалитету новинара и новинарства не само у Србији, већ и у региону.

У ноћи између суботе и недеље у Београду је преминуо адвокат Душан Машић. Издало га срце у 66 години. Важио је за једног од познатијих. Бранио је бившег шефа ДБ Радомира Марковића. Нисмо родбински повезани и никада се нисмо упознали. Знао сам наравно да постоји, па сам често причао како ћу баш њега ангажовати ако ми икада затреба правна помоћ па да видим како ће се новинари снаћи у извештајима типа „Адвокат Душан Машић који брани новинара Душана Машића рекао је да Машић није могао то да уради, јер према речима Машића, Душан Машић је тога дана….“ Јасно вам је зашто.

Вест о смрти адвоката дошла је у редакцију Курира. Испоставиће се да је новинар(ка) који је био на смени почео  да ради тек пре четири месеца и такви обично заглаве да раде недељом поподне. Уз то је, како ми је касније речено, имао и неких здравствених проблема.

Када је кренуо да тражи више информација о Душану Машићу, искочио му је на Гуглу новинар. Аха, два у једном. Имао је потврду да је умро адвокат, али није му ни на памет пало да провери за новинара. Или да се бар мало распита.

Тако је настало оно „адвокат и новинар“ у вести о мојој „смрти“. Имао је и широк избор фотографија новинара Машића, док за адвоката то баш и није лако наћи. У жељи да буде најбржи, све је то склопио и притиснуо „објави“.

Није прошло дуго, а неко је схватио да је објављена фотографија погрешног Машића. Замењена је неком неутралном, али ништа није мењано у тексту.

Нови пропуст прави особа која контролише Твитер налог Курира. Она из њиховог система повлачи оригиналну причу са мојом фотографијом и „игра“ се наставља. Тада креће и оно најгоре у српском „новинарству“ о чему причам већ година. Цопy-Пасте и евентуална промена фотографије.

Број „портала“ у Србији већ се мери у хиљадама, а број дневних објава највећих и најпопуларнијих мери се у стотинама. Новинари се ту своде на раднике на производној траци који се труде да своје мале плате зараде тако што ће испунити норму која им је задата за сат или смену. Тумарају нетом и купе све што им падне под руку. Од агенцијских вести до постова познатих са Твитера и Фејсбука.

Од свега праве „објаве“ које најћешће нико не проверава, а многе ни нико не чита. У то се рачунају и крадје једних од других. Уредници ту углавном служе да контролишу ко је испунио норму, а ко не. Више као чувари и гоничи робова него професионални новинари одговорни за квалитет садржаја. Идеална сценографија за моју дигиталну смрт. Као и за мој живот.

Наредних пет сати сам углавном на телефону. Вест Хем даје четири гола Астон Вили, али Антонио ни један. А треба ми за Фантази. Нормалне недеље управо томе служе. Ова то није.

Зовем познаника који је високо позициониран у Адриа Медиа групи и Куриру. Објашњавам му шта се догодило, човек не може да верује. Разни зову. Једнима смешно, другима тужно, а трећима жалосно. У сличном тону су и коментари на Твитеру.

Можда би се све брже завршило да нису позвали из портала Нова. Они знају да сам жив и само траже коментар. Кажем да не желим да причам. Хвала-хвала и то је то. Који минут касније ето вести на порталу у коме „“двокат и новинар“ одговара таблоидима који су га сахранили да је жив. И даље нико не капира да се ради о две различите особе. Нова је једина редакција која ме је звала.

Креће нови круг цопy-пасте „новинарства“. Овога пута оних који нису „режимски“ и који ову причу покушавају да искористе и за обрачун са њима. Моја „смрт“ је ту само повод. Портал Директно покушава да објасни ко је ко, али онда констатује да је таблоидима, на вест да је умро, са „Нисам“ на Твитеру одговорио АДВОКАТ Машић. Циркус.

Ако је за утеху, а и није баш нека, ни „професионалци“ у региону нису бољи. Моја „смрт“ се шири преко Јутрењег листа, Слободне Далмације, Радио Сарајева, Н1 БиХ…. не могу више ни да похватам све. Свуда новинар и адвокат. Не знаш више ни ко је умро ни ко прича.

Нешто пре 20х поново звони телефон. Зову из редакције Курира да се званично извине. Каже човек да су контактирали неколико колега да би пронашли број „оног Машића који није умро“. Чујем да му је непријатно, објашњава ми шта се десило, каже „Реци шта хоћеш да урадимо, па ћемо да урадимо“. Рекох му да нећу за сада ништа уз захвалност што се уопште јавио. После тога сам објавио још један твит у којем сам изразио саучешће породици и пријатељима преминулог адвоката.

Њима је овај циркус најмање требао. Уследио је и мој последњи твит са вапајем „Ја нисам адвокат“. Желим да се одморим од свега и видим мало шта раде Питцбург, а после и Тампа у НФЛу. „Утисак“ сам прескочио. Смрт се води под виша сила.

Ако има ичега доброг у увој причи онда је то чињеница да се све дешавало у дигиталном свету. Ништа, бар да ја знам, није отишло на телевизију или у новине. Тиме је моја старија родбина била заштићена, јер они ни не знају за Твитер, а интернет им служи да се чују са децом у иностранству.

Оно што сам писао на Твитеру дошло је до неких 450.000 људи. Хвала свима који су звали, реаговали, изразили жеље за добро здравље и дуг живот, саветовали ме кога све да тужим, покушавали и већином успевали да буду духовити.

Жао ми је свих који су макар на секунду осетили неку нелагоду и тиме потврдили да је моја идеја да искљуцим телефон и не одговарам нигде, вероватно била у најмању руку неприкладна. Упркос Ноћи вештица.

Сви ме данас питају како се сам се осећао. Има ли живота после дигиталне смрти? Наравно да има и то само показује колико тај дигитални свет нема пуно везе са овим стварним. Свако тамо може и да умре и да оживи, а да се у реланости заправо не догоди ништа. Осим што смо имали лепу „журку“ на Твитеру. Највише ме је заправо разочарала још једна спознаја колико је наша медијска сцена девастирана, а професија унижена. Ко ту све и како ради. Ко је све новинар. Не само у Србији, већ и у целом региону. Колико је погубан тај цопy-пасте не само за новинарство већ можда и за нечији живот. У овом случају мој.

Када је један локални лист својевремено објавио да је умро генијални Марк Твен он им је одговорио: „Ваша информација је у принципу тачна, али је само преурањена“. Дигитална смрт има нека друга правила и речник на мрежама је неформалнији. Зато бих свима који су ме јуче „упокојили“ поручио у једној реченици: „У једну руку сте у праву, а у другу вам се……“