У размаку од само једног дана могли смо недавно да погледамо две интересантне емисије, односно два сигнификантна гостовања у две већ култне мада идеолошки и културолошки дијаметрално позициониране ТВ емисије које су ипак сличне у једном – обраћају се искључиво једном те истом, свака свом, кругу самозадовољних гледалаца. Док се грађаноидни чистунци са поносом хвале чињеницом да им је Хепи телевизија блокирана на уређајима и мишљењем да Марићеву „Ћирилицу“ гледају само идиоти, иако је, не једном, угостила врхунске српске интелектуалце као што су Мило Ломпар, Слободан Антонић, Миша Ђурковић или Милош Ковић, „Утисак недеље“ у круговима национално одговорних гледалаца већ дуго служи само за подсмех али се ипак ту и тамо завири у понеки твит или подељени видео-одломак.
У последњем издању, код Оље Бећковић гостовала је академска сликарка и књижевница Милица Вучковић. Представљена, и чак наспрам друга два госта физички позиционирана као звезда вечери, срећом по себе а на несрећу циљаних гледалаца и водитељке, Милица је изневерила концепт али не јасним и свесним дистанцирањем од идеје једноумља наметнутог у овој емисији (то је учинила тек накнадно на свом Фејсбук налогу) већ својим немуштим одбијањем да има или изрекне лични став о темама чије промишљање не захтева нека нарочита формална знања која разуме се, не мора да има или глуми да има. Неспособна да артикулише политичко мишљење и идеју, изјавила је притом да „слобода од“ не постоји, иако је доцније устврдила да је компетентна да прича о слободи. Милица Вучковић је у суштини само илустровала позицију те нове, лево-либералне, не баш скроз феминистичке, али свакако антитрадиционалне грађанске елите која то и не би баш да буде али није сигурна шта је друга опција па се врти у том уском кругу (двојке) интуитивно дубоко свесна да је самодовољан, исцеђен и зачаран али недовољно храбра да из њега иступи и недовољно радознала а одвећ комфористичка да нађе или створи себи одговарајући оквир.
Са друге стране, у озлоглашеној „Ћирилици“ дебитовао је млади доктор историјских наука, Немања Девић. Посађен, поред осталих, наспрам окошталих демагога и социјалистичких прежитака са вишедеценијским политичким и медијским искуством, изложен крајње непријатним па и личним питањима која искусни политичари не постављају у програму ни случајно ни добронамерно, Немања је директно, храбро и ауторитативно успео да артикулише своје ставове и да на свако питање пружи аргументован одговор. Иако су му неки пратиоци на друштвеним мрежама замерили што је отишао у „Ћирилицу“ и тако наводно себе деградирао – Немања је управо учинио супротно – отишао је тамо где је позван како би бескомпромисно и са великим покрићем у виду знања и личног интегритета сведочио своју истину. По сопственим речима, а нема разлога да му не верујемо, отишао би и на N1 или у „Утисак недеље“ ако би био позван. Ипак, имамо све разлоге да верујемо како такви позиви неће уследити.
Ова два случаја, или је то један исти случај, савршена су илустрација нове слике Србије и односа патриотских, условно десних и грађанских, условно левих снага на тој политичкој мапи. Може да вам се не допада та слика као што могу да вам се не допадају Немањини ставови али он је био кадар да их вербализује и брани тако да чак и они који се са њим не слажу знају шта он мисли и морају са се потруде у тражењу аргумента против. Са друге стране, Милица је показала да тзв. млади на грађанистичким позицијама немају ни интересовање ни храброст ни идеју – и премда би се могло помислити да је оправдање макар то што поседују довољно поштења да све ове слабости признају – то ипак није случај. Јер одједном, сад кад су грађано-елитисти потрошили и злоупотребили своје идеје – безидејност постаје нека коцептуална свежина. Сада кад су дошли у позицију да их представљају људи оскудних знања и сведене моћи промишљања – незнање је нови тренд који тобож осликава неку интелектуалну храброст.
Ипак, категорије чврсто утемељене у систему вредности европског друштва не дају се више тако лако карикирати и изокретати наглавачке.
Одсуство мишљења, чак и ако је „мишљење“ некима само модни додатак, ипак није доказ интелектуалне ширине – човек је мисаоно биће и у опису његове људскости налази се потреба да промишља и дефинише. Ако треба – ad hoc, у складу са својом темељном позицијом.
Истина, Милица је након емисије истакла да је постојао договорени оквир разговора из ког није желела да изађе али зашто је одбијање да се буде чинилац у друштвеној стварности одједном пожељно? Није ли једна од мисија интелектуалца да ту стварност разуме а не да од ње бежи?
Није ли „Утисак недеље“ од како постоји политичка емисија? И није ли онда смисленије и поштеније, ако постоји отпор уметника према „баналној свакодневици“ остати у тиховању изван друштвене арене иако то није маркетиншки прагматично?
Најзад, нису ли питања постављена Немањи Девићу била далеко изван оквира пријатне а камоли унапред договорене дебате?
Разлика је у томе што њему није било испод части да одговори – свестан праве природе медија и своје одговорности наспрам идеје коју заступа али и пред гледаоцима, нашао је одговоре и надиграо опоненте. Чак су и они могли само да му аплаудирају. Милица је са друге стране одбила да буде „деградирана“ „дневнополитичким“ темама показујући тако не само одсуство интересовања и талента за политичко мишљење већ игнорантност и самодовољност против које је управо једино и покушавала да говори.
И на то сам мислила када сам једном приликом рекла да на интелектуалној сцени Србије стасава генерација поштених младих родољубивих људи са којима левица, загледана у родно равноправне речнике, фондашке манифестације за слободну циркулацију новца, своје изоловане мале конзумеристичке и каријеристичке радости, неће моћи да изађе на крај. Добро је што се грађанистички сектор преиспитује. Добро је што постаје свестан своје идеолошке импотенције. Чак ни противприродни блуд између суштински супротстављених идеја не даје недоношчад која могу да поживе дуже од пар текстова или пар цитата пренетих у савршеним условима политички „деконтаминираних“ ТВ формата или Твитера. Покушаји инаугурације нових звезде овог медијског блока откривају да су проблеми већи него што смо мислили. Та погубна антинародна идеологија губи корак са стварношћу 21. века.
Са друге стране, патриотизам се вратио и јачи је него икад. Данас је постало немогуће младе људе који га представљају означавати као некада непоштено и опасно – фашистима, шовинистима који живе у пећинама и „не знам“ пишу спојено а „б“ уместо „п“. Ти нови српски патриоти сами су се изборили за то и заслужују наше време, пажњу и поштовање. Имају и умеју шта да кажу. Знање, храброст и доследност увек ће бити врлине и не треба да допустимо да нас убеде у супротно они који осим незнања и млаке демагогије више ништа не могу да нам продају. Тога смо се већ накуповали по превисокој цени. Сад је на распродаји али више нам не треба. Нисмо довољно богати да купујемо јефтине ствари.
Тајана Потерјахин