„Жене су потребне десници како би хуманизовале ове покрете и показале ‘оно лепше лице’, али не смеју бити амнестиране јер су ту са јасним ставовима и циљевима који су све, само не феминистички. Праве феминисткиње у Србији данас остају на маргини, често изложене нападима управо ових десничарки“, рекла је пре коју годину Изабела Кисић, ауторка документарног филма „Шта хоће жене на десници“, у продукцији Хелсиншког одбора за људска права.
Овај застрашујући, дехуманизујући исказ не садржи тачно одређење о томе за коју кривицу, осим за деликт мишљења, жене на десници треба да буду „амнестиране“ (јавно супротстављање доктрини феминизма још увек није формално криминализовано), као ни којој казни подлежу уколико не буду. Од јавне осуде или лишавања грађанских права, које се данас у пракси спроводи медијским хајкама, до пуцања у потиљак или чело – ако имамо у виду све историјске праксе левичарског обрачунавања са неистомишљеницима – небо је граница.
Примера који би доказали да некакве десничарке нападају тобож маргинализоване феминисткиње такође нема и не може их бити. Јавни простор готово у потпуности припада феминистичкој струји. Да ли ће вас коментаторка на интернету оптужити да сте срамота за женски род јер као жена „не подржавате жене“, па заслужујете да будете рашчеречени због преиспитивања правих намера опскурних организација са сумњивим изворима финансирања, или ће вас повереница за заштиту равноправности тужити да бисте послужили као „пример“ другима – опет постоји широк дијапазон могућности да будете дискриминисани уколико се супротставите преовлађујућем феминистичком јавном дискурсу који поприма, популарном брзином од две стотине километара на сат, све облике бруталног тоталитаризма.
„Сузбијање“ жене
Феминизам хронично пати од потребе да интерпретира у идеолошком кључу и онда, следствено томе, преваспитава друге. Од дискриминаторског третмана незападних, колонизованих култура и представа о жени у њима до данашње дрскости да се хтења фото-робота жене на десници тумаче произвољно и карикирају у складу са сопственим политичким циљевима, потпуна неспособност за дијалошку размену ставова и уважавање неистомишљеника јесте суштинско одређење данашњег феминистичког језгра у свету и код нас.
Стереотипно представљање конзервативне жене, међутим, није ексклузивно феминистички модел за искључивање непожељних друштвених чинилаца и учесница у креирању стварности. Слична појава постоји и у оним круговима који себе дефинишу као десне или патриотске.
Са једне стране, лево-либералне феминисткиње одавно су се утопиле у универзум идеолошке хипокризије, у коме је „морална гњецавост“ (сликовита фраза Драгоша Калајића са широким спектром употребе у анализи савремене политичке стварности) схваћена као одлика интелектуалне ширине, па је тако могуће убризгавати у себе ботокс и осуђивати гадљивост друштва према старењу, гнушати се „токсичне мушкости“ која објективизује жену, а онда кокетирати са објективизацијом, уздисати због наметнутих критеријума лепоте са четири килограма шминке на лицу и аплаудирати мушкарцима који се, након што одсеку пенис и ставе перику, самопроглашавају за жене, те прослављати појављивање геј мушкарца на насловници Плејбоја као освајање слободе – заборављајући да су њихове идеолошке праматере јавно уништавале примерке овог часописа.
Десница је, срећом, принципијелнија. Оптужбе за „фашизам“ којима је и данас често изложена последица су немогућности глобалистичке елите да се избори са кохерентном идејом која није склона компромисним извитоперењима. Зато су конзервативци чешће него заговорници било које друге опције извођени пред имагинарни „суд части“ – идеолошка импотенција либералног и левог спектра заташкава се ad hominem преслишавањима чији је циљ дезавуисање противника због његове приватне, претпостављене недоследности високим идеалима које јавно заговара. И премда је константно изложен оваквим притисцима, конзервативни сектор изнутра, нарочито у неформалним категоријама перцепције и односа, према жени још увек уме да буде немилосрдан готово истоветно као феминизам, примењујући идентичну стратегију делегитимизације али из различите перспективе.
Доследност је сведочење. У идеалном свету, људи би требало да се боре само за оне вредности које истовремено живе и све друго било би сматрано демагогијом или манипулацијом. У пракси, међутим, оперативније је држати се девизе „криво седи ал’ право беседи“ – морално непогрешивих и савршено доследних нема довољно, иако заиста један такав вреди и за стотину, да зауставе продор токсичних идеја и одрже равнотежу у друштву које постепено али осетно сужава поље личних и идеолошких слобода до границе најцрње диктатуре. Критеријуми су, дакле, потчињени циљевима, ми данас унутар сопствене политичке групације ретко дискутујемо о личним животима најважнијих конзервативних интелектуалаца код нас, заокупљени њиховим мишљењима, борбама и научним дометима, и добро је што је тако.
Са друге стране, жена која одлучи да уђе у ову арену често мора да се бори на два фронта – најпре саборцима мора да докаже своју правоверност, патријархално васпитање, своју исправност, што се најчешће и најлакше обавља добровољном дефеминизацијом, ако хоћете и дееротизацијом, не само у јавном већ и у приватном пољу, а онда противницима мора да докаже да јесте жена – подједнако свесна и слободна барем колико су то и оне које заступају феминистичко мишљење. У том смислу, и феминисти и конзервативци, рекло би се, желе да „сузбију“ жену, да је одвоје од њеног пола, природе и принципа, да је „култивишу“ како би могла да постане политичко биће. Њихови мотиви су, међутим, потпуно различити, зато је на десници могућа корекција, док је феминистички наратив неповратно дегенерисан.
Природа женског активизма
Иако звучи попут помодног теоретског компликовања управо својственог левици, која, обесмишљена, упорно пресипа из идеолошког шупљег у морално празно, ово питање није ново; може се сагледати у прошлости женског активизма у Србији који је, све до првих резултата марксистичке пропаганде, био готово без изузетка патриотски и готово без изузетка оспораван управо од стране интелектуалне, националне српске елите. Пример Ксеније Атанасијевић можда је најречитији и најдраматичнији.
Друштво у коме ми данас живимо значајно је другачије од предратног и послератног у којима је Ксенија била подједнако неоправдано ислеђивана, деградирана и олајавана.
Дошли смо у позицију, захваљујући агресивној вишедеценијској пропаганди, да се сваки женски активизам приписује феминизму као конкретном политичком покрету у историји, иако знамо да је положај жене преиспитаван у прошлости много пута и много пре првог таласа феминизма (сместићемо га у 19. век). Монопол који данашњи феминизам као политички покрет покушава да стави на историјску борбу жене често у очима конзервативаца сваку жену која се бори приказује као потенцијалног непријатеља, тројанског коња унутар патријархалне идеологије иако, како је већ споменуто, сама наша национална прошлост ове страхове показује неоснованим. Привид о феминистичкој ексклузивности и апсолутном праву на поистовећивање са женским активизмом има смисла колико и симпатична левичарска досетка да је Христос био комуниста, иако је то смислено колико и закључак да су, онда, последично, сви комунисти хришћани.
Јасна линија која раздваја феминистичку борбу и друштвену улогу жене на десници јесте управо најважнији аспект одређења – природа борбе и самоидентификација. Жена на десници не инсистира на томе да је жена, суштински има идентичну агенду као и мушкарац – зато је тек у превазилажењу феминизма равноправност могућа – наравно, ако конзервативна средина пронађе разумевање за овакав приступ који, иако проистекао из политичке очигледности, у пракси често наилази на проблеме. Управо вредности и циљеви жену на десници природно „култивишу“ у политичко биће, стога је идеолошко-моралистичка интервенција сувишна.
Док феминизам, сада већ увелико у раљама глобализма и конзумеризма, манипулише потребом жене да поправи свој друштвени положај, те је употребљава као оруђе у борби против националних и традиционалних установа условљавајући тај напредак одрицањима од одређених аспеката идентитета, потпуна жена деснице способна је да разуме друштвену и природну стварност, на специфичан начин препознајући интересе заједнице – примарно породичне а онда и националне. Такође – и своје сопствене.
Јединство конзервативаца
Мушкарци на десници више не могу да бране свој фронт ако их жене не подрже. Феминизам и џендеризам популистички подилазе жени и окрећу је директно не само против мушкарца већ против свих традиционалних друштвених вредности, на првом месту против породице. Идеолошке разлике су све оштрије и практично је немогуће бити неутралан. Оперативни термини „крајња левица“ и „екстремна десница“ (фразу „екстремна левица“ готово да није могуће чути иако свуда у свету, па и код нас, постоје и те како проблематичне левичарске групе) који се некритички употребљавају у јавности илуструју бојазан да начин на који се употребом језика врши вредновање и стигматизација не иде у прилог конзервативним снагама. Појмови национализам, конзервативизам, десница тек се плашљиво помаљају из збегова у које су их протерали „антифашисти“ из цитата којим почиње овај текст. Замислите на тренутак да цитат изгледа овако:
„Жене су потребне левици како би хуманизовале ове покрете и показале ‘оно лепше лице’, али не смеју бити амнестиране јер су ту са јасним ставовима и циљевима који су све, само не национални. Праве конзервативке у Србији данас остају на маргини, често изложене нападима управо ових феминисткиња.“
Осим што сада звучи далеко истинитије, задржао је тон фашистичког прогласа којим се позива на линч и прети. Сада је можда јасније колико је бити национално свесна жена данас у Србији тешко. Можда је јасније и то колико конзервативна жена смета глобалистичким агентурама и промотерима – то је она жена која је способна и да ратује, и да се школује, да ствара и да рађа све време, притом остајући поносна на то што је Српкиња.
Чини се да су конзервативни мушкарци у Србији све спремнији да прихвате жену у њеној целовитости и пуноћи њене људскости. Са њеним слабостима, потенцијалним личним промашајима, несавршеностима, недоследностима, али и квалитетима које несумњиво поседује и којима употпуњује слику света за који се боре заједно. Да је прихвате као саборца, себи равног истомишљеника и препознају као кључну снагу будуће реакције на неподношљиви притисак либералних идеологија.
Жене на десници не траже амнестију ни за шта. Ни од сабораца, ни од противника. Траже истоветно поштовање својих ставова и свог женског принципа. Неће се одрећи ни једног, ни другог. Неће се одрећи Косова и Метохије, Републике Српске, своје националне историје, личног и националног идентитета. Генерација наследница тековина и идеја Кола српских сестара, Ксеније Атанасијевић, Милунке Савић и бројних других знаних и незнаних Српкиња које су оставиле траг у прошлости нашег народа, због полувековног дисконтинуитета изазваног присилном и неадекватном еманципацијом споља, стасава тек сада – у тренутку када нам је заједништво потребније него икада, а национално достојанство неопходно да бисмо наставили да постојимо.
Тајана Потерјахин рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ“ (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег“ (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021) и „Варошка легенда: Ђавољи тефтер“ (Дерета, 2021). Ексклузивно за Нови Стандард.
