Путинова империја ужаса је у потпуности могла да се развије так када је „ћирјаковићевско“ гледиште превагнуло.
У чему је Ћирјаковићев проблем са на тој страни дуге готово оботвореним професором књижевности?
Да би се то разумело, треба имати у виду да З. Ћ. у последње време шири своје најновије и најбизарније вјерују по којем Срби можда и јесу (рубно) европски народ, али нипошто „западни“ (…) Османлије су, рецимо, обликовале наш ментални склоп, назоре и укусе, а не тамо неки Беч и Париз! – кликће З. Ћ., испод гласа додајући „и хвала богу да је тако“. (…)
Ћирјаковић, дакле, замера Ломпару и другим, како он каже, парадним или зачинским националистима (оним који су, убеђен је Ћирјак, неретко корисни идиоти нас злих глобалиста код куће и белосветских имепријалиста напољу) да заправно нису ни вољни ни кадри да изађу изван хоризонта колонијалног гледишта по којем је „запад“ установио не неке своје локално већ универзално важеће стандарде демократије и других дивота (које је З. Ћ. у међувремену еволутивно превазишао) и да је отуда њихов једини спор са „западом“ у фамозним „двоструким стандардима“, што ће рећи да се љуте што их Запад не примењује у политичком и другом општењу с „нама“, а када бих их примењивао све би било у реду. Такав либерални национализам заиста постоји, својевремено је био представљен и кроз популарну политичку странку с два члана: Николом Милошевићем и Костом Чавошким. Угасили су се ваљда јер никако нису успевали да пронађу трећег. Ломпар је вероватно био још у развоју.
Ако вам се чини да је све ово, напослетку, само прегањање надобудног и фрустрираног изазивача с тренутним кардиналом главне струје српског национализма, било би вам боље да погледате много ширу слику. Официјелна српска политика се врти између „ћирјаковићевског“ есенцијалистичког и „ломпаровског“ становишта; по тој основи се деле и десница на власти и десница у опозицији, и то неће да престати да буде актуелно у догледно време. А ти спорови нису пука теорија: погледајте Путинову империју ужаса – она је у потпуности могла да се развије так када је „ћирјаковићевско“ гледиште превагнуло.
Извор: Стање ствари, Време
