Дејли Мејл Тито на листи највећих масовних убица: На Балкану титоизам и даље цвета
Британски лист Дејли Мејл још 2014. објавио је листу највећих масовних убица 20. века, на којој се некадашњи председник СФРЈ Јосип Броз Тито налази на 13. месту. Иако се у свету његово име све чешће помиње у контексту злочина комунистичких режима, на простору бивше Југославије Титов лик и даље ужива готово религијски статус.
У чланку под насловом „Од Стаљина до Хитлера: Најкрвавији режими на свету“, Дејли Мејл је представио листу најсмртоноснијих владара 20. века. На њеном врху налазе се Мао Це Тунг, Јосиф Стаљин и Адолф Хитлер, док се Тито, са проценом од око 570.000 жртава, нашао на 13. позицији, испред низа других познатих диктатора.
Титоизам и даље жив Док Запад већ одавно води расправу о злочинима комунистичких режима, на Балкану је Титов култ и даље присутан. Није нужно важно шта Запад мисли, али је занимљиво када се то посматра у контексту самопрозване интелектуалне елите на простору бивше Југославије. Управо они који себе називају грађанистима и либералима бране Тита као „визионара“, „симбол слободе“ и „највећег сина наших народа“, понављајући као папагаји мантре о Титовом систему у којем се „добро живело“. У тој носталгији за младост, коју су успели да пренесу и на генерацију своје деце, они прећуткују кључне недостатке и злокобност Титовог система. За почетак, ти који себе стављају на пиједестал грађанства, где је „грађанизам“ не само политичка, већ и морална категорија, избегавају да кажу да је управо маршал убијао своје политичке противнике. С друге стране, то наводно благостање о коме се говори било је пре изједначавање у сиромаштву него у богатству.
Истина је да су запошљавање и социјална сигурност били готово загарантовани. Радно место значило је стан, кредит и одмор у синдикалним одмаралиштима. Образовање и здравство били су бесплатни, што је многима омогућило успон унутар система. Несврстани покрет и релативно отворене границе омогућиле су Југословенима да путују и на Исток и на Запад — што је стварало утисак слободе у односу на друге комунистичке земље, а процват у културној продукцији — филм, музика, дизајн, спорт — носио је дах модерности и европског стила.
Међутим, испод те идиличне фасаде крила се стварност идеолошке диктатуре. Масовно запошљавање у југословенској утопијско-дистопијској стварности заправо је било најбољи приказ такозваних Потемкинових села. Државни дуг и економски колапс осамдесетих били су директна последица неефикасне самоуправне економије и куповине друштвеног мира задуживањем. Фабрике су константно пословало са вишком производа и мањком продаје. Ипак, требало је обезбедити људима илузију да оно што раде има смисла, иако је већински било бесмислено, а касније и погубно.
То није оно што занима квази-интелектуалну и грађанску елиту; они не иду до следећег логичног корака у свом закључивању. Њих не смета што је то била фантазија која се морала распасти, нити су спремни да признају да је истинска девиза којом су се водили била „после мене потоп“. Њих занима само то да су тада, макар све било лаж, живели „боље“. У преводу: запошљавање је било масовно јер је држава вештачки одржавала запосленост. Нико није смео остати без посла, па су многа предузећа имала више радника него што је требало.
Производња је често била неефикасна и неконкурентна. Производи су завршавали у магацинима, а фабрике су пословало с губицима које је држава покривала новим кредитима. Бивша Југославија није била земља благостања, већ земља контролисаног сиромаштва. Сви су имали нешто — али нико није смео имати превише, осим Тита и партијских другова високог ранга.
Додела станова често је била коруптивна и политички мотивисана: чланови Савеза комуниста, партијски руководиоци, официри и синдикални активисти били су први на листама. Ипак, како је уопште дошло до тих дивних времена у којима је држава „шаком и капом“ делила станове и куће? Да би ти „друштвени станови“ и „општенародна својина“ постојали, држава је прво морала одузети приватну имовину. После рата, донети су закони који су омогућили одузимање фабрика, продавница, радионица и хотела — свега што је било у приватним рукама прешло је у „народну имовину“. Одузимани су станови и куће „буржоазији“, официрима, трговцима, занатлијама и свештенству; одузимана је земља сељацима који су имали више од неколико хектара — у корист земљорадничких задруга; чак су и уметничка дела и лични предмети проглашавани „друштвеним добром“.
Тиме није уништена само аристократија или недостижна буржоазија, већ читав средњи слој. Ипак, данашњу интелектуалну елиту то не дотиче. Њих не занима коме је шта одузето, нити их оптерећује то што је некоме отета дедовина, све док је то значило да су они могли да се удобно сместе у ту дедовину.
Образовање је било општедоступно, али са дубоким идеолошким диктатом. Ни то не смета данашњим титоистима. Њих не брине што је за време комунистичке Југославије филозофија избрисана са факултета, што су социологија и историја морале проћи кроз узак филтер нове идеолошке матрице. Титоистичка Југославија није тражила од младих људи да мисле, већ да памте — и то онако како је партија прописала. Сваки покушај критике проглашаван је национализмом, а национални идентитети стављани су под тепих „братства и јединства“.
Тако је створена генерација која није знала ни ко је, ни коме припада, али је знала да аплаудира. Иако се данас хвали како је то било време „реда и културе“, треба подсетити да је тај ред почивао на страху. Писање, говорење или размишљање изван оквира била је привилегија која се скупо плаћала — некад отпуштањем, некад затвором, некад Голим отоком. Култура је била дозвољена, али само она која није била опасна. Слободно мишљење било је граница коју нико није смео прећи.
Свештеници су хапшени, суђено им је у монтираним процесима, а многи су убијани без пресуде. Манастири и црквена имања одузимани су као „народна својина“, монаштво је било изложено прогону и понижењима, а богословије и духовне школе стављане су под стални надзор државне безбедности. Јавно исказивање вере третирано је као политички прекршај. Режим је настојао да створи „социјалистички тип верника“ — човека који ће можда отићи у цркву за Божић, али ће веровати у партију, не у Бога. У оправдању ових мера режима, најчешће се наводе анегдотски примери: „Мој деда је славио славу код куће, али са мање људи“ или „Моја баба је славила Божић и постила Велики петак“. Управо ту се крије сва злокобност тог режима и показује да је била потребна извесна храброст за најмање кораке ка вери.
Данашња титоистичка носталгија плод је заборава, али и извесне дозе зла, и ствари треба назвати правим именом. Заборава да су станови, фабрике и „социјална правда“ настали на конфискацији туђег; да су школе биле светиње идеологије, а не знања; да је тишина била највећи закон. Док су друге земље своје комунистичке лидере одавно свеле на странице историје, Балкан и даље робује „титоистичком рефлексу“ — митској слици о социјализму без грешке и државнику без мрље. То заиста отвара дубље питање о свести дела становништва који се са носталгијом сећају или призивају то време: да ли су управо они ти који не би презали ни од чега зарад привидне удобности и потпуне просечности? Да ли је разлог што су волели то време управо тај што је медиокритет уздигнут на олтар као врховно добро?
