ТОМОС О АУТОКЕФАЛНОСТИ ИЛИ „ПРЕПОРУКА“?

Шта је овај папир који је македонски новоаутокефални архиепископ добио, да би тренутак касније фигуративно пљунуо у руку која му је тај документ дала?

Хајде да видимо.

Будући да по природи свог посла, често имам на радном столу такве документе, осјећам се позваним да понудим једно просто објашњење свакоме ко жели да га чује.

За почетак, да објаснимо да је у питању један званичан документ који издаје једна страна, а којим се утврђује, дефинише, успоставља или само потврђује неко стање – стање које се тиче друге стране.

Која је улога таквог документа?

Навео бих прво један једноставан примјер из праксе.

Прије неког времена, у сједиште руског Министарства спољних послова био је позван војни аташе хрватске амбасаде у Москви.

Позвали су га да би примио званичну оштру протестну ноту Русије због присуства око 200 хрватских терориста – плаћеника на територији предратне Украјине.

Хрватски војни аташе међутим ОДБИЈА ДА ПРИМИ ТУ НОТУ. Чак су и камере успјеле да сниме како повлачи руке према себи да не би ни додирнуо папир на којем је та нота била одштампана.

Зашто је то учинио?

Одговор је једноставан – зато што је у тексту ноте био наведен број од 200 хрватских плаћеника и нациста који су на донбаско ратиште дошли организовано. ЗВАНИЧАН СТАВ Хрватске је био и остао да та тврдња, наведена у руској ноти НИЈЕ ИСТИНА, и да на ратишту бивше Украјине има тек неколико „хрватских драговољаца“ који су дошли у сопственој режији.

Другим ријечима, дипломатска протестна нота Русије је управо један такав документ који утврђује неко стање које се тиче друге стране (у овом случају Хрватске) и у овом случају изражава протест због тог стања.

Да је хрватски војни аташе у Москви званично примио ту ноту, то би значило да се ЗВАНИЧНО САГЛАСИО са стањем које је у ноти утврђено. Како хрватска дипломатија о том стању има потпуно супротно мишљење, једино што је аташе могао да уради било је – да ОДБИЈЕ да је прими.

И то је и учинио.

Томос који је наша Српска православна црква издала Македонској, такође је један такав документ. Издаје га једна страна (СПЦ), у њему утврђује одређено стање које се тиче друге стране (МПЦ), и то ново стање је ДОДЈЕЛА АУТОКЕФАЛНОСТИ МПЦ-у. То истовремено и значи да МПЦ до тог тренутка није била у том новом стању, односно да НИЈЕ БИЛА АУТОКЕФАЛНА, односно да је – испрва била у стању разбојничке самосталности (расколу), а затим у аутономији у оквиру СПЦ-а.

Македонски архиепископ ЈЕ ЗВАНИЧНО ПРИМИО ОВАЈ ДОКУМЕНТ.

То једноставно значи да – ако у том предатом документу пише да је то томос, онда је то томос; ако пише да је аутокефалност ДОДИЈЕЉЕНА ТОГ ТРЕНУТКА, онда је она заиста и додијељена тог тренутка (што значи такође да до тог тренутка није постојала); ако пише да су српске светиње УСТУПЉЕНЕ НА КОРИШЋЕЊЕ МПЦ-у, онда су оне заиста и уступљене на коришћење МПЦ-у а не „поклоњене“.

Наравно, биће неопходно и да прво буде објављен комплетан текст тог томоса, да би се разјаснило шта тамо тачно пише.

И још једном, најважније од свега – архиепископ Стефан је ЗВАНИЧНО ПРИМИО ТАЈ ДОКУМЕНТ. То, преведено на језик свакодневне комуникације значи – ДА ЈЕ ТИМЕ ПРИЗНАО СТАЊЕ ДЕФИНИСАНО У ТОМ ДОКУМЕНТУ, КАО И СВЕ ДРУГЕ ФОРМУЛАЦИЈЕ КОЈЕ СЕ У ЊЕМУ НАЛАЗЕ И ОНО ШТО ИЗ СВЕГА ТОГА ПРОИСТИЧЕ.

Да то није желио – имао је избора.

Могао је просто – ОДБИТИ ДА ПРИМИ ТОМОС, као хрватски војни аташе у Москви.

Али, примио га је.

Сасвим је друга прича око његових изјава НАКОН ПРИХВАТАЊА СРПСКОГ ТОМОСА. Те изјаве су политичке и као и све друге политичке изјаве, немају циљ да саопште истину него да постигну неки жељени ефекат. Оне немају никакав значај са правне тачке гледишта, али представљају тежак инцидент и безобразлук, у стилу какав није виђен ни код једног балканског политичара осим Бакира Изетбеговића.

Такође, представљају и знак усмјерења којим ће се даље кретати званична македонска црквена политика, а то ће свакако бити непријатељски, антисрпски, а про-фанарски, про-НАТО смјер.