Широм света је познат по извођењу српске традиционалне музике, коју често комбинује са тотално супротним, модерним елементима и да поред ауторске музике коју ради са својим бендом, у репертоару имају мноштво страних обрада и интернационалних нумера чија је интерпретација веома аутентична, захваљујући самој концепцији бенда, односно споју инструмената који га чине.Учествовао је на свим већим, домаћим, музичким фестивалима и небројено пута је представљао Србију, на разним светским сајмовима, спортским и културним догађајима, фестивалима. Он је прва труба Србије, наш гост Дејан Петровић.
Рођен је 1985. године у селу Дубоком, код Ужица, у породици музичара, као наследник познатог српског трубача, Миће Петровића, заједно са братом Дарком као четврта генерација трубача. Трубу је први засвирао Дејанов прадеда Танасије, кога је наследио Данило, а Данила син Мићо.
Дејане, у Вашој, сада већ дугогодишњој каријери наступали сте на многим фестивалим какви су Гуча, ЕГЗИТ, Октоберфест. То само наизлед, када се погледа жанровски изгледа неоспојиво, међутим, какве утиске носите са ових фестивала и какве утиске носи публика у којој буде доста људи из других земаља. Како странци реагују на нашу музику и на оно што Ви и Биг Бенд изводите?
Д.П. Па, можда изгледа неспојиво, али опет често чујемо како музика повезује све и не зна за границе, па је тако и у нашем случају. Ми смо се нашли као нека спона и са свих ових фестивала које сте набројали носим прелепе утиске. Та фестивалска атмосфера је феноменална, јер сви људи који су ту долазе са намером да се лепо проведу, сви су пуни неке позитивне енергије и кад сте на бини пред таквом публиком немогуће је да не добијете сјајан „фидбек“. Што се тиче странаца, они увек са одушевљењем прате наше наступе. Мислим да је странцима, генерално, занимљив балкански мелос, то је још увек апстрактно и на неки начин егзотично за њих. А, још кад им се, као у нашем случају, све то измеша са неком њима познатом музиком и популарним жанровима, у најмању руку, остају у чуду…
Подигли сте српску трубу на други ниво, приближили је свету и попкултури, први сте напустили традиционалну структуру инструмената у српском трубачком оркестру, а опет задржао аутентичност и дух наше музике. Да ли сте имали визију промене коју треба начинити или се све десило случајно? Како је текао тај процес?
Д.П. Морам прво да кажем да никад нисам напустио традиционалну структуру инструмената, само сам је „појачао“ додајући друге инструменте. Али, добро сте рекли, та промена јесте процес и он увек траје. Имао сам ту идеју, није се десило случајно, али се опет развијало спонтано. Увек сам се трудио да сачувам нашу традиционалну музику и мелос, али и да свирком залазим у друге жанрове које волим да слушам. Испоставило се да се та комбинација допада много већем броју људи. (смех) .Сви волимо да чујемо изворну верзију традиционалних песама, са свим оним Вашим мелодичним украсима и сјајно оркестрираним аранжманима који су Вас учинили препознатљивим. Да ли ћете наставити подједнако да чувате традицију као што пробијаш нове, непознате границе трубачког музицирања или то остављате млађима?
Д.П: Зашто да не. Не мора се од једног одустати да би се друго наставило. Сматрам да све може упоредо да се ради и да се у сваком смеру напредује. То је музика…
Труба либре својом оригиналношћу, квалитетом песама и аранжманима заслужује епитет ремек дела наше музике и то у време велике кризе ауторства, не само код нас, већ и у свету. Да ли је тешко створити ново дело?
Д.П. Да, јесте мало чудна ситуација, код нас, а и глобално. Колико год критеријуми падају, тешко је стварати јер су данас сви критичари, а сигурно се не можете допасти свакоме. Ипак, као у свакој уметности, оно што је добро – то опстаје и ту нема полемике.
Познато је колико цените и поштујете Драгачевски сабор трубача, због чега му се увек враћате и обогатите садржај вашом свирком и присуством. Међутим, нема више тајни да Сабор губи стари сјај и да су му потребне неке системске промене. Да ли се публика променила и донела са собом неке нове критеријуме и захтеве, или је проблем комплекснији?
Д.П. Па, и то је вероватно процес промене који стално траје. Времена су се, рецимо, доста променила од првог Сабора до данас и наравно све друго са тим – публика, критеријуми и сл, што је и нормално на крају крајева. Али оно што мислим да је битно за Гучу као фестивал је то да се у фокусу задржи сама поента Сабора. Оно због чега је основан и због чега постоји. Све остало се може ускладити и прилагодити времену.
Као човек са великим искуством када су свирке и фестивали у питању, какав је Ваш предлог, у ком правцу би требало да се крене и шта то треба поправити?
Д.П. Није моје да одлучујем о томе, али ево и у претходном питању сам већ изнео своје мишљење о томе.
Ви сте трубом озбиљно почели да се бавите са десет година. Колико је тада, једном дечкићу, касније пубертетлији било тешко да се одрекнете свих оних задовољстава која су била доступна Вашим вршњацима?
Д.П. Тешко је, ал’ ваљда тога тада нисмо ни свесни. Идемо кроз живот тако како идемо и носимо се са оним што је испред нас, а тек касније можемо све то сагледати. Иако је било доста одрицања, не жалим ни за чим што сам тада пропустио, јер сам пратио неки свој пут и захваљујући томе проналазио друге ствари које су ме испуњавале.
Ваш први учитељ био је Ваш покојни отац. Шта је то што посебно памтите и чега се увек сетите када помислите на њега?
Д.П. Памтим доста тога и превише је ствари које ме свакодневно подсећају на оца, али можда најважније ствари којих се сећам су оне које су, у ствари, дефинисале мој однос према професији, раду и одлукама у животу.
Прати вас епитет амбасадора трубе, колика је част а колика одговорност носити ту титулу?
Д.П. Амбасадор српске трубе, тачније. Па, то је увек колико једно – толико и друго. Али могу рећи да сам веома поносан на то и да се увек трудим да оправдам сва своја звања.
Често у својим интервјуима са поносом говорите о својој породици – супрузи и кћерки. Иако сте млада породица, често истичите да сте наклоњени традиционалним вредностима. Колико је тешко, у данашње време, када су пред свим младим родитељима огромна искушења и изазови, пронаћи баланс и неку праву меру у васпитању деце, јер се, непобитна је чињеница, васпитање данас веома разликује у односу на време када смо ми одрастали?
Д.П: Тешко јесте, али не и немогуће. Данас је цео свет, захваљујући друштвеним мрежама, постао једна средина, једно окружење и то у великој мери утиче на васпитање деце, али морамо се трудити да нађемо баланс у свему. За почетак је увек добро да их приближимо природи и да их учимо неким трајним људским вредностима, које су увек подједнако вредне, у ком год времену да живимо.
Да ли је кћерка заинтересована за музику и да ли показује жељу да крене очевим стопама када је музика у питању?
Д.П. Заинтересована за музику јесте, али није баш да иде мојим стопама, у смислу свирања трубе. Осим за музику, има и других талената и још много избора пред собом, а ја ћу се трудити да увек будем ту да јој помогнем и да је подржим у том избору.
Баш у ово време (02.08. прим. аут.) навршава се годишњица од ужасне саобраћајне несреће која је обележила Ваш живот. Често кажете да Вам је то била једна од најстрашнијих лекција. Шта бисте поручили возачима, сада, када се из ове перспективе осврнете на тај догађај?
Д.П. Да, сигурно једна од важнијих лекција у мом животу. Хвала Богу, па је прошло тако да сам могао да извучем поуку из целе ситуације. Возачима могу само да поручим да нађу стрпљења, да чувају и себе и друге, да не јуре за обавезама по сваку цену и да увек добро знају шта су им приоритети и заиста битне ствари у животу.
Већ скоро две године читав свет се суочава са глобалном пандемијом вируса Корона. Како сте Ви провели време присилне изолације и да ли су Вам недостајала дружења са публиком и наступи?
Д.П. На почетку је пријало мало одмора, али убрзо је почело све да недостаје. Путовања, наступи, публика, све. Имам срећу да сам могао све то време да проводим, тако рећи, у природи, што на Златибору, што на Кокином Броду и то ми је знатно олакшало цео период изолације.
Активни сте на друштвеним мрежама. Колико оне могу да помогну уметницима да презентују свој рад, и да ли су Вам биле од помоћи у ово време короне?
Д.П. Друштвене мреже су данас један од најважнијих видова промовисања у свим областима. Наравно да помажу уметницима у њиховим презентацијама и то је, у време пандемије, био заправо једини начин да се изразимо и одржимо континуитет у свом раду.
Какви су Ваши планови за будућност и да ли нам Ви и Биг Бенд припремате нешто ново?
Д.П. Код нас се увек нешто спрема. Скоро смо избацили још један сингл, песму “Слатка мала”, а хвала Богу и свирке су поново кренуле, сезона је у јеку, тако да смо тренутно томе најпосвећенији.
И за крај, шта бисте поручили читаоцима нашег портала и часописа?
Д.П. Поручио бих им да остану здрави, ментално и физички, да се дистанцирају од ружних вести кол’ко год је то могуће, да раде ствари због којих се осећају лепо, да читају праве ствари и, наравно, слушају добру музику.
Редакција Чудо
