Фотограф Александар Каритонов одрастао је у удаљеном руском рударском граду Нориљску, смјештеном изнад Арктичког круга.
Његове фотографије крајолика, остатака совјетске прошлости и снаге тамошњих људи, који знају издржати тешкоће живота у изолацији, биљеже тренутке свијета који се брзо мијења.
Каритонов је трећа генерација становника Нориљска. Након што је његов дјед одслужио казну у радном логору, одлучио је остати овдје и довести породицу.
Нориљск је основан крајем 1920-их. Међутим, службеним датумом оснивања града сматра се 1935. година, када је формиран радни логор гулаг познат као Нориллаг и када су затвореници започели грађевинске радове на рударским и металуршким постројењима.
Данас овдје живи око 180. 000 људи. Приступ мјесту је ограничен и за посјете је потребно добити посебно допуштење.
Рад Каритонова обухваћа скоро 55 година фотографија и прича. Слиједи његов лични приказ одрастања и живота у Нориљску.
Живот као авантура
Мој први дојам о Нориљску био је да је мрачан и хладан, с огромним сњежним наносима. Сјећам се мећава и великих сњежних пахуља које би падале поред уличних свјетиљки. У Нориљску је било више свјетла и освијетљених реклама него у Москви.
Мој брат и ја на нови живот у Нориљску гледали смо као на авантуру. Да, било је врло мало зеленила и тих дугих дана и дугих ноћи, али као дјеца на све то нисмо гледали као на нешто страшно.
Како би надокнадили недостатак сунчеве свјетлости, у вртићу би нам давали рибље уље, које нико није волио. Пуно бисмо шетали улицом и играли хокеј и ногомет. Имали смо весело дјетињство.
Лошије је било у вањским крајевима, бар када је ријеч о храни. За пријевоз кромпира служиле су барже [пловило за пријевоз терета], до марта и априла. Јаја је било мало и требало их је пребацити зраком. Трешања би било само једном годишње.
Љети би пола Нориљска одлазило у шуму у потрагу за гљивама, боровницама и брусницама. Боровнице су прекрасне. Сјећам се огромних стакленки од пет литара џема од брусница припремљених за зиму.
Месо дивљачи се продавало, али је било лошег квалитета. Када би убили јелена, не би дозволили да искрвари, а месо би постало црно. Само ловци су имали добру дивљач.
Риба је ријетко била доступна. Само они који су је сами уловили могли су имати. Деведесетих година прошлог стољећа, са појавом тржишне економије, у Нориљску су се појавили погони за прераду рибе, али током мог дјетињства није их било.
Радио сам неколико година, прије и послије служења војног рока, у фабрици бакра. Температура унутра била би 55 степени Целзија, а удисали бисте отровну пару. Многи су касније добили реуму. Рад у топионици био је штетнији и тежи.
Боја тундре често је у нијанси пригушене смећкастозелене због фабрике бакра која ослобађа сумпор-диоксид. Отровни плин блокира кисик кожи, плућима и биљкама.
Мобилне лабораторије долазе у Нориљск како би надгледале квалитет зрака, али из неког разлога се у њиховим извјештајима о прекомјерним концентрацијама изричито не спомиње сумпор-диоксид.
Због отровних емисија стабла су се осушила и морала су се посјећи. Власти су обећале да ће се околиш опоравити затварањем фабрике. Хтио бих у то вјеровати.
Како су људи лијени да почисте за собом, једноставно се све баца у ријеку. Једне године вода у ријеци Нориљск је пала на врло ниску разину, откривајући велике количине смећа. Отпад никада није уклоњен, само повремено нестане када ријека набуја.
Нориљск се налази на врху пермафроста [дуго замрзнуто тло које у већини случајева обједињује стијене и седименте у леду које су изолиране од елемената], а како се отапа, ствара пукотине у темељима зграда, узрокујући њихово помицање и урушавање. Скоро 30 посто стамбеног фонда у Нориљску мора бити срушено због овог проблема.
Моја војна служба састојала се од боравка у средњој Азији у хемијској јединици. Можемо рећи да смо имали среће јер се током рата у Афганистану није користило хемијско оружје те можда зато нисмо тамо послани.
Крајем 80-их био сам присиљен учланити се у Комунистичку партију и постао секретар организације фабрике бакра. Ову организацију чинило је 350 људи. Предложио сам онима који само губе вријеме, или не судјелују, да напусте групу. Послије сам искључен „због распада комсомолске организације“.
Након мог одласка из фабрике и распада СССР-а радио сам у музичкој задрузи. У Нориљск смо донијели плоче и ЦД-е страних и домаћих роцк бендова, а потом и ливе извођаче: Цхаиф, Тиме Мацхине, Сундаy, БГ, Дмитрy Ревyакин, Агатха Цхристие – попис је прилично дугачак. За Нориљск, гладан сувремене музике, ово је био прави пробој.
Нашу музичку кућу средином 1990-их напали су полицајци и рекетари, што је довело до њезиног пропадања.
Нови позив: С камером и оловком
Средином деведесетих, без новинарске, па чак ни високе наобразбе, почео сам радити за локалне новине. Писао сам о роцк музици и другим темама. За нас нису постојале табу теме. Такођер, писао сам о проблемима отпада и околиша. Током тих година усредоточио сам се на заједницу.
Промјеном политичке климе дошао је нови уредник који се почео супротстављати нашем отпору. Један од мојих посљедњих чланака био је толико измијењен да се нисам на њега хтио потписати те сам одлучио напустити новине.
У друштву домородаца
На пријелазу стољећа направио сам неколико репортажа о Ненецима, старосједилачкој скупини народа поријеклом с крајњег сјевера Русије, народу чији се свијет брзо мијења. И даље јашу собове, али је њихов узгој као и риболов у нестајању.
Присиљени су живјети уз заједничке фарме. Сматрају да је сеоски живот веома тежак, јер је ту и велика стопа криминала, злоупотреба алкохола, сиромаштво и мањак комуникације с другим домородачким становништвом. Власти им покушавају помоћи, али им је живот на селу и даље стран.
Гулази: Стаљиново насљеђе и град који су изградили робови
Према архивама Нориллага, више од 16.000 научника умрло је у егзилу у Нориљску од посљедица присилног рада, гладовања и хладноће током година рада логора (1935.–56.).
Број смртних случајева био је посебно висок у Другом свјетском рату, када су залихе хране биле посебно оскудне. Непознати број затвореника наставио је умирати све до отприлике 1979. године.
Збогом тундра
Првог јануара 2023. пријатељ, још један фотограф и ја отишли смо опростити се од тундре. Отишли смо само осам километара од Нориљска.
Осјетио сам то нориљско расположење, исто оно из дјетињства – у свим његовим бојама и свјетлом, односно зимом без сунца у хладноћи.
Међутим, вријеме је да све ово оставим иза себе. Имам петеро дјеце од којих четверо већ дуго живи на „копну“ и желим бити с њима.
На здравље се нећу пожалити, али с годинама поларни дани и ноћи постају све тежи. Постоје и пројекти који нису везани уз Нориљск, а које бих желио започети.
Нориљск је добро мјесто за туристе, али живјети тамо… Увијек сам говорио да је сјевер против људи који тамо живе. Ту се не живи, већ преживљава.
Извор: slobodnaevropa.org
