Феномен учитавања наратива огледа се у томе да исход неког догађаја – рата, спортског надметања, протеста или избора – никада није остављен сам себи, већ се медијски и културно преобликује у пожељно значење. Догађај је повод, а наратив је кључни производ. Тако се гради разлика између „чињенице“ и „историјске слике“ догађаја.
Историјски преседан: Први светски рат и југословенски наратив
Најбољи пример добијеног рата и изгубљеног мира код Срба је Први светски рат. Србија је у Првом светском рату извојевала једну од најтежих и најславнијих победа у својој историји, уз огромне жртве и страдање народа. Ипак, уместо да та победа буде темељ обновљене српске државности у својим историјским границама, наметнут је југословенски наратив. Под паролом „братства и уједињења“, Срби су се нашли у заједничкој држави са Хрватима и Словенцима, чија је улога у том новом политичком пројекту често била да делују као корективни фактор и да одвраћају Србе од њиховог историјског пута. Победа је, дакле, наративно преобликована у „заједничку жртву и тријумф Јужних Словена“, чиме је ослабљен смисао српског националног искуства и жртве.
Спорт и политика као наративне лабораторије
Спортска такмичења, као симболички „ратови без оружја“, изузетно су подложна учитавању наратива. Победа фудбалске репрезентације у Србији може бити представљена као „тријумф националног духа“, док се пораз интерпретира као доказ о „недисциплини“ или „издаји талента“. Исти меч, зависно од медијског оквира, постаје или врхунац колективне радости или пример колективног разочарања. У оба случаја, спорт је мање ствар резултата, а више простор за пројекцију националних емоција и идентитета.
Наратив у медијском простору
У новијој историји Србије, учитавање наратива у медијима постало је правило. Избори се приказују или као „најчистији у историји“ или као „највећа крађа“, у зависности од уређивачке политике. Протести грађана и студената за једне су „побуна хероја нове генерације“, за друге „манипулација страних служби“. Јавност тако живи у паралелним стварностима: исти догађај производи два наратива која се међусобно искључују.
ЕУ резолуција као наративни удар на СПЦ
Учитавање наратива није безазлен процес. Оно обликује колективну меморију, често поништавајући саму чињеницу догађаја. Уместо да победа остане победа, а пораз пораз, јавност памти оно што је медијски уписано као смисао. Пример учитавања наратива нарочито је битан за разумевање запаљивих хејтерских коментара на друштвеним мрежама усмерених против поглавара Српске цркве и на саму Српску цркву.
Иако је Српска црква током своје историје показала невероватну жилавост и отпорност и у најтежим околностима прогона и затирања Цркве и народа, након изгласавања Резолуције у Европском парламенту у којој је Српској цркви нацртана мета на чело, покренута је медијска и мрежна хајка на СПЦ невиђена у историји Цркве. Та хајка је достигла свој врхунац у наметању потпуно супротног наратива од онога који је вековима пратио СПЦ.
Сада се СПЦ у том новом наративу намерно приказује као институција која је окренута против сопственог народа, против своје историје, против традиционалних вредности и слично. По том новом наративу СПЦ је супротна ономе што је била вековима и зато је треба реформисати. Они који покрећу такву причу су управо они који заправо не баштине традиционалне вредности, који су ближи протестантским ставовима, који су ЛГБТ, и којима управо СПЦ каква јесте смета да остваре своје личне циљеве.
Они не посежу за реалном критиком проблема у Цркви, него под маском борбе за чистоту вере ударају испод појаса и желе да сруше древни поредак Српске цркве, те да је кроз некакву реформу/лустрацију или већ какав им је изговор учине више прихватљивом западу и западним центрима моћи којима лично служе и од којих добијају апанажу. Да би то постигли, битно је да изграде наратив који СПЦ приказује као однарођену, зато они инсистирају на некаквој тобоже народној цркви, иако су они сами лично однарођени – али ово је прича за широке народне масе.
Опасност од „сурогат-цркве“
Уколико се успе наметнути овај нови наратив и спроведе реформа Цркве, Срби ће добити уместо цркве неку секту, идеолошки блиску западним центрима моћи, која иде низ длаку глобалној агенди, али којој ће на челу стајати неки глумац који глуми традиционалне вредности, свештеник под епитимијом са шајкачом и кокардом на глави какав се појављује у последње време у подкастима. Срби ће добити карикатуралног верског лидера који неће имати везе ни са монаштвом, ни са православљем, ни са православним етосом и православном еклисиологијом.
Или, како то „нови теолози“ отворено формулишу, циљ им је да се раскине са традиционалним вредностима и да се постави „нова еклисиологија“. Такав прекид континуитета значио би не само разарање унутрашње структуре СПЦ већ и губитак историјског и духовног темеља српског народа.
Прекретница у историји СПЦ
Овај моменат је прекретница у историји СПЦ: или ћемо успети да одбранимо Цркву, или ћемо добити сурогат-цркву, каквих је запад пун, која ће имати некакву форму српског, националног, а суштина ће јој бити секташка, протестантска и глобалистичка.
ЕУ резолуција, као инструмент учитавања наратива, јесте најопаснији облик културно-политичког притиска на Цркву: не да је поправи, већ да је преобликује. Одбрана СПЦ стога није питање прошлости, већ питање будућности – питање да ли ће српски народ остати у континуитету своје духовне историје или ће постати само још једна лабораторијска творевина глобалних агенди.
