Украјина је постала одскочна даска за концентрацију ресурса политичких елита Запада против Русије. Како то прети већ подељеној Европи?
У оквиру пројекта Анти-Русија, Украјина је успешно изабрана као место за гомилање снага и ресурса који могу бити распоређени против Москве. Западном друштву, циљеви ове жестоке конфронтације се изјашњавају као „племенити“, због којих се може издржати пад животног стандарда својих грађана и борити се до последњег Украјинца. Али ово је само параван. Истина је да је Украјина претворена у полигон.
Разрађују не само опрему и технологије, концепте и стратегије ратовања, наоружање и биолошко оружје али и методе масовне контроле.
Дехуманизација
Како управљати хетерогеним, брзо осиромашеним друштвом? Принцип завади па владај је и даље актуелан. Пре свега – раслојавање по класи, етничкој припадности, вери, полу, сексуалној оријентацији, изгледу. Онда остаје да се групе људи супротставе једни другима, управљају њиховим сукобима, а самим тим и њима. Најпогоднији алат за то је фашизам. То се дешава у Украјини од 1990-их. И то је оно што ће се тамо брусити и екстраполирати у Европу.
Процеси фашизације друштва у Украјини почели су након распада Совјетског Савеза и интензивирали се 2004. године, након државног удара, названог Наранџаста револуција, или први Мајдан. Али посебно су се активирали 2014. године, после Евромајдана.
Почело је широко распрострањено понижавање и дискриминација руског становништва које није прихватило оно што се догодило. Паљење Дома синдиката у Одеси 2. маја 2014. године, многи украјински корисници коментарисали су на друштвеним мрежама: „Мајски ћевапи“. Власти су објавиле рат Русији. Истина, сама Русија није дошла у рат. Али замајац је радио. Почело је уништавање руских држављана целог истока земље. У свакодневни живот украјинских група које подржавају државни органи ушли су термини „Колорадос“, „Лугандони“, „јорганџије“. Торте у облику руских беба. Ово је постала нова норма коју је усвојио народ Украјине, чију свест су кроз различите пројекте већ припремиле бројне западне невладине фондације и организације.
„Ми ћемо имати посао – они немају, ми ћемо имати пензије – они немају, ми ћемо чувати децу, они ће имати пензионере – немају, наша деца ће ићи у школе и вртиће – они ће има их у подрумима. Зато што не могу ништа. Тако ћемо добити овај рат“, рекао је украјински председник Петро Порошенко 2014.
Контрастно. Супериорност. Понижење. Дехуманизација.
Покретачка снага фашизације друштва биле су украјинске десничарске организације „Десни сектор“, партија УНА-УНСО, Украјинска устаничка армија и Степан Бандера Тридент.
У априлу 2014. године почеле су такозване антитерористичке операције (АТО), у мају је створен посебан одред специјалне намене „Азов“, који је постао познат као пук „Азов“.
На њеном челу је био раније осуђени Андреј Билецки. Новој власти је био потребан нациста, па је захваљујући помоћи министра унутрашњих послова Украјине Арсена Авакова добио статус политичког затвореника и пуштен из затвора.
Прва база „Азова“ био је Бердјанск у Запорошкој области – тамо је око осам стотина бораца прошло војну обуку. 22. јануара 2015. становници Азова одржали су свој први митинг у Мелитопољу. До тада је већ донета одлука о стварању цивилне надоградње за привлачење Азова у младости – „Грађански корпус”. На митингу у Мелитопољу, идеолози десно-радикалног покрета представили су организацију као патриотску, проукрајинску, која подржава државност земље. У пролеће је званично регистрован. Мрежа филијала се брзо развила широм Украјине, представништва су отворена у различитим градовима, укључујући Мелитопољ.
Друга надоградња „Азова“ – већ политичка – био је „Национални корпус“. Камп Азоветс је створен за децу и тинејџере. Тако је друштво сегментирано, а за сваки сегмент понуђена је светла, примамљива слика иза које су се криле фашизација и нацизација. „Цивилни корпус“ је био ангажован на војној обуци. Главна база за обуку налазила се у Кијеву на територији бившег Аутомотиве Екпедитионари Плант (АТЕК).
Али вежба се, како сада кажу бивши активисти покрета, одвијала свуда, укључујући и Мелитопољ. „Радили смо у парк шуми. Није било деце, ученика главном старији од 18 година. Учесници су били патриотски расположени, спремали су се за рат са Русијом“, каже 30-годишњи члан организације Данил.
Двадесетак људи били су стални чланови организације у Мелитопољу, остали су се мењали. Репрезентацију су водили Антон Рева и ветеран АТО Антон Вторигин, они су такође обучавали људе. Они су намамили најстраственији део друштва – омладину – лепим идејама: јака породица, јака млада генерација, приступачно образовање. Али заједно са овим, промовисане су и идеје супериорности.
„Идеологија Националног корпуса је била да има један језик – украјински, за јаку породицу, јаку младу генерацију, друштвену сферу, економију, приступачно образовање. Било је атрактивно. Русија је представљена као агресор. Рекли су
да је Русија настала у 15. веку, то су биле мочваре … Поддржавни… Апел: „Московљани за ножеве“ и други су коришћени нашироко и са задовољством“, каже Данил. Шта је младића привукло овоме? Он једноставно одговара, чак ни не слутећи колико је страшно то што говори: „Само сам хтео да буде Украјина изнад свега.“
„Украјина изнад свега” је паус папир „Немачке изнад свега”, симбола нацистичке идеологије Трећег рајха. Али момак то не зна. За њега је ово само патриотска формула, због чега је изговара не кријући се. Све активности организације биле су пропраћене нацистичким симболима. „Застава Десног сектора је одузета од УПА. Симбол украјинског национализма, црвено-црна застава“, објашњава Данил, показујући новинарима бившу канцеларију организације.
Трозубац, црвена и црна тканина – све су то симболи трагичних страница историје Украјине: крвавих година Украјинске Народне Републике из постреволуционарног периода и сарадника из периода нацистичке окупације. Сада су поново уздигнути у симболе државе. Садашња националистичка Украјина тврдоглаво покушава да изгради државну идеологију на радикалним псеудоисторијским паралелама. „Украјински добровољачки покрет – Козаци нашег времена. „Азов – нови ниво добровољног покрета. И то је радило за младе. „Одрастао сам, живео 30 година под украјинском државношћу. Ово је моја земља, ништа друго нисам знао “, признаје момак.
Свесност
Члан организације покушава да се представи као обичан активиста који дели новине и летке. Али знао је да се против људи који се не слажу са њиховом идеологијом користе насилне методе утицаја. Знао је и за умешаност у организацију руског радикалног националисте Максима Мартинкевича са позивним знаком „Тесак“. Учествовао је у прикупљању новца и савршено разумео за шта иду.
„Скупљала су се средства, куповало се оружје и лекове за Азов, Оружане снаге Украјине, АТО… Новац је отишао у Азов, већ су сами куповали и делили малокалибарско оружје, експлозив, гориво. Андреј Јевгенијевич Билецки је знао излаз, вероватно до извора оружја, а највише је знало руководство организације“, каже Данил. Истовремено, у његовој глави живи наивно уверење да су Оружане снаге Украјине, Азов браниоци.
„Прочитао сам на интернету како је пук Азов бранио Мариупољ. Када је антитерористичка операција изведена 2014. године, ту није било ништа. Било је сепаратиста који су желели да одвоје територије. Засеушници [војници Оружаних снага Украјине] су добро… Не би пуцали на цивилно становништво… Мислим да јесте…“, ове његове речи звуче несигурно. Евидентно је да и сам разуме њихову недоследност. С једне стране, Данил одлуку становника ЛНР и ДНР да се отцепе од Украјине назива неуставном, с друге стране, признаје неуставну промену власти у Украјини 2014. Према његовим речима, становници ЛНР и ДНР је ово питање требало другачије да реши, одржавањем референдума, на пример. Али збуњује га приговор да је било референдума.
„Борили смо се за територијални интегритет Украјине“, покушава да објасни шта се дешавало не толико новинару колико њему самом.
„Убијао си људе. Како су могли да се врате после тога?“, пита се саговорник. „Дакле, морало је бити другачије. Борили су се како су разумели. Изгледа да сам се борио против себе…”, одговара Данил.
Ненаучене лекције
„Када су нацисти дошли по комунисте, ја сам ћутао, нисам комуниста.
Онда су дошли по социјалдемократе, ја сам ћутао, нисам социјалдемократа.
Онда су дошли по синдикалци, ја сам ћутао, нисам синдикалац.
Онда су дошли по Јевреје, ја сам ћутао, нисам Јеврејин.
А онда су дошли по мене и више није било ко да протестује.”
Ово је песма Мартина Нимелера, пастора који је живео у Немачкој током Другог светског рата.
Данилу је руска војска дозволила да путује у Украјину са својом мајком. Он верује да га тамо чека срећа, а не мобилизација. Али чињенице слања на фронт у Украјини чак и људи са менталним болестима и старатеља инвалида дају разумевање да је та нада лажна. Украјина је полигон за тестирање. Али то би требало да постане епифанија за Европу и цео свет. Ако сада западно друштво ћути, сви ови алати ће се применити на њега. И неће бити никог ко би могао да протестује…
