Од када је најављена Украјинска контраофанзива, почетком јуна месеца 2023. године, пред сам крај августа дошло је до малих промена на терену. На неким местима је пробијен први ред одбране Руса, од 3 колико су направили. Од Новембра 2022. године праве одбрамбене линије, ово означава да су од тада спремни да се бране а не да нападају.
Како Русија нема план шта да ради у Украјини, тако нема ни циљ који треба да испуни. Русија је већ раније упадала у Грузију и за 5 дана „решавала“ проблем, исто као и на Криму. Овај пут нису успели да уђу у Кијев за 5 дана како су планирали, а имали су колону која је била 60 км дугачка и спремна да уђе у Кијев на почетку рата. После тога више нису имали јасан циљ рата, и након месец дана су променили циљеве инвазије и повукли се са севера Украјине, чиме су смањили дужину фронта. После тога су се повукли из Херсона, али су добили природну границу у тој области, реку да их разграничава.
После прве фазе рата Руси су престали да напредују, од тада су у дефанзиви. Украјинци настоје да нападима пронадју слабо место јаке руске одбране и да их потисну са своје територије, док су Руси у самом старту улетали у Украјинске њиве без икаквог отпора па и јачег сукоба, Украјинци их сада настоје потиснути са Украјинске територије. Велика је разлика између Руског заузимања Украјинске територије која је базирана на фактору изненађења(како кажу у кафани онај ко први удари има веће шансе) и заузимању небрањене територије, док су Украјинци морали да их побеђују на фронту да би их потиснули. Практично, Руси су остварили лаке успехе на почетку сукоба тако што су успешно улетели у слабо брањен простор.
План да се улети у Кијев за 5 дана пропао, било какав план који би дефинисао победу у Украјини пропо, фронт пропо на доста места, многе личности „пропале“ кроз прозор. Русија само покушава да поправи оно што је покварила покретањем војног сукоба. Без плана нема ни циља, без циља нема ни борба сврху, без циља није могуће одредити крај рата.
Зато ћемо да покушамо да видимо који би сада могао да буде циљ Руса. То је да не изгубе(у медијима), и то је све. Исход рата који би Руси могли да спинују, у Русији, као победу за њих је победа. Није битно да ли су стварно победили, довољно је да могу то да спинују као победу, највероватније и ако направе споразум који је неповољан по Русију, али ставе само један услов, а то је да се донесе закон о забрани нацизма у Украјини, била би за њих победа, јер би у Русији спиновали као победу и испуњен циљ.
Украјинцима опет одговара да се рат што пре заврши. Па би из тог разлога Украјинци морали свашта да жртвују и да пристану на неповољне захтеве да би обезбедили мир. Као када вам девојка каже крив, ти само кажеш крив сам и ако не знаш због чега си крив, јер је тако лакше.
Сваки рат има своја ограничења, једно од важнијих је временско ограничење, први светски рат је трајао 4 године, и прекинут је побуном/протестом самих Немаца због лоших животних услова. Други светски рат је трајао, како узмемо, ако узмемо да је почетак од напада Нациста на Француску онда је 10. маја 1940- 2. маја 1945, када се предају Нацисти. 5 година су Нацисти водили битке, док су и мало пре тога имали ратна дејства али далеко нижег интензитета. Овде се мора узети у обзир и сама чињеница да је WW1 завршен предајом а не окупацијом, док је WW2 завршен потпуном окупацијом па су зато ратна дејства морала да трају дуже. У сваком случају горња граница за рат је 5 година. Исто тако рат у Хрватској и Босни није трајао дуже од 5 година.
Постоји више разлога због чега рат не може дуго да траје, макар ово правило важи за рат високог интензитета где је огромна потрошња ресурса, огромна количина људства на терену и где су велика разарања.
1. Пре почетка рата земља се спрема за рат, и самим тим има резерве наоружања, војне опреме, хране, горива, медицинских средстава итд… После одређеног времена те резерве се исцрпе, једини начин да се оне надокнаде је већа производња тих ствари. Када је рат високог интензитета те ствари се брзо истроше и потребна је огромна производња да би се наставило са нормалним функционисањем војске, што захтева нове фабрике и приступ ресурсима. Овај проблем може бити избегнут ако је сукоб малог интензитета, тј. у односу на резерве и производњу тих ствари оне се користе у малим количинама и не могу да исцрпе државу.
2. Народ почиње лошије да живи јер се ресурси пребацују на фронт.
3. Мобилизација је велики проблем, јер људи не желе да гину. Овде се као посебно проблематична и рискантна издваја присилна мобилизација.
4. Народ се засити, те једне те исте вести „новине са фронта“, исто као што се десило са короном, једноставно је сморило грађане понављање те једне те исте мантре. Временом грађани напамет науче све фразе и изразе, као и што примете да нема ништа ново.
5. Опозиција за рат добије све више на моментуму што дуже траје рат, јер имају више времена да воде кампању, а остали негативни ефекти им додатно помажу у томе.
6. Председнички избори се одржавају у циклусу од 4 године или негде више. Свашта се промени за четири године, од тема које су биле за рат прелази се на теме које су против рата.
Ово све ограничава трајање рата. И свака држава учесница у рату се суочава са овим проблемима. Само је питање када ће доћи до критичне тачке која ће променити перспективу друштва, а она променити политику државе.
Рат у Украјини, процентуално, далеко више штети Украјини него Русији али ако узмемо у обзира да имају помоћ онда и Украјинци могу релативно дуго да воде рат. Пошто овај рат за Русе није достигао висок интензитет већ је средњег интензитета па је штета која настаје од рата за руски народ и економију осредња. Санкције нагризају Русију и ако су најављиване од самог старту у многим областима су почеле да се примењују тек после годину и више.
Руска економија још није погођена у великој мери јер је у 2022. доста профитирала од скупих енергената а у 2023. ће осетити већи ударац јер су санкције почеле ефективно да се примењују. Само што то неће бити доста да народ осети последице као и што неће утицати на војну производњу, пошто Русија није послала превише војника на фронт, захтеви на фронту могу да се подмире и без „ратне економије“. Зато и успевају да држе економију у солидној позицији, јер садашњи број војника на фронту не кошта пуно Русе, да би народ осетио драстичне последице по свој стандард.
Из досадашњег тока Украјинске контраофанзиве можемо закључити да им је циљ да изађу на море, Црно или Азовско, и да пресеку копнени коридор руских јединица у Херсонској и делу Запорошке области. Према нашим сазнањима јасно је да Американци гурају Украјинце да пробију фронт у Запорошкој области, можемо закључити да им је циљ да прекину копнени коридор пре јесени/зиме и пре првог блата на терену које би могло да закочи контраофанзиву. После тога би се у случају успеха вршио притисак на логистику Руса у „заробљеном“ делу, као што је настојање да пресеку коридор снабдевања преко Керчког моста. Прешло би се у рат исцрпљивања, и целу зиму би се трупе исцрпљивале, да би на пролеће могла да крене још једна контраофанзива, којој би био циљ да додатно потисне руску војску.
Треба напоменути да ће у Америци у 2024. бити председнички избори, најбоље за њих би било да остваре успех на терену. Док избори у Украјини, према Уставу треба да буду најкасније 31. марта 2024. године, али док је ратно стање то не важи већ већ парламет мора да донесе одлуку да је безбедно да се одрже избори. Управо је амерички сенатор Линдзи Грам саопштио да је причао са Зеленским и да се залаже да се одрже избори у Украјини. (Линк) Последњи интервју Зеленског говори о могућем политичком решењу за Крим. (Линк). Американци очекују да Украјинска контраофанзива има ефекат. После тога очекујемо зимску паузу, да би на пролеће опет могао да крене нови талас контраофанзиве.
2024. година може да буде година када ће се наведени параметри преклопити, и када ће све стране имати интерес да направе, какав такав, мировни договор. А можда до тога и не дође. Можда контраофанзива не да очекивани резултат, па и преговори у том тренутку не буду реални. Американци желе да остваре стратешку мисао „преговарај са позиције моћи“ док Руси неће лако отписати заузете територије.
Наравно, ово је реални сценарио и за Србију, не значи да ће тако и бити. Али Србија треба да се нада овом сценарију, па чак и да се понуди да буде место где ће се потписати мировни уговор, пошто Србија одржава такву политику од почетка рата.
Исход рата у Украјини ће имати и утицај на Србију и њен однос са Косовом. Како се постави правило са решавање територијалног интегритета Украјине, на исто правило ће моћи и Србија да се позива, а ако Србија може да утиче на преседен може и после да се позива на њега. Србија има очигледан интерес да лобира за позицију преговарача, Европска је држава која седи на две столице, има сличан проблем као и зараћене стране, и мало држава има предности које Србија има да буде место где може да дође до примирја.
Сам рат у Украјини је доживео засићене, исто као што су се људи заситили короном. Што се запада тиче појавио се нов проблем, проширење БРИКС-а. Највероватније је да ће такмичење између Запада и Кине, ући у брзину више. Администрација америчког председника била она Бајденова или Трампова ће усмерити своје ресурсе да решавају геополитичке проблеме са Кином, под то се подразумева и БРИКС, али и остале земље Азије, Африке и Ј. Америке које су геополитички лабилне. Можда државе на ова три континента нису богате али имају огроман број становника и потенцијал да се развију. Кина нема снаге да пресудно утиче на данашњи светски поредак, јер су земље које сада држе више од 51% светског БДП заправо Запад. Али протоком времена се мења ситуација, јер се нове земље укључују у ту трку, и у далекој будућности земље које данас делују сиромашно могу играти круцијалну улогу у будућем балансу сила.
Србија треба да се помоли Богу, да дође до развоја ситуације која би довела до примирја, а онда би требала да се потруди да искористи мир или примирје Русије и Украјине како би позитивно утицали на Србију и њен територијални интегритет. Као и што би требала да покуша да се упише у историју тако што ће бити место где је потписано примирје. А можда ово само лепо звучи за Србију. Битно је да у овом тренутку постоји потеницијал који има Србија, и потребно је да настојимо да реализујемо потенцијал. Овај потенцијал се најбоље огледа кроз причу о цврчку и мраву, где Србија може да буде као мрав и да почне на време да припрема терен, да би била спремна када дође до таквог развоја ситуације. Било какво лобирање Србије за мир, не би наишло на осуду јер би било дато рационално објашњење како Србија сматра да ће се одвијати ситуација, већ да је то њена мисија помиритеља и моста измедју Украјине коју подржава Запад и Русије.
