У реду, немамо се разлога не сложити с очитошћу нестанка кршћанства као цивилизације, али у повијести, сваки пут када би нека „велика прича“ која је прожимала све поре друштва нестала, у ту празнину мора ускочити нешто друго које ће исту празнину попунити.
Према Цхантал Делсол у ту празнину упада нова еуропска религија коју је назвала козмотеизам: „Козмотеизам је ново вјеровање. Када кршћанство изблиједи, не замјењује га неко ништа. Остаје, додуше, незанемарив постотак кршћана. Али остали не падају у ништавило, они траже замјенске приче, почињу вјеровати у друге ствари. То је штовање свијета. То је оно што се догађа с екологијом, која је у процесу постајања религијом“, закључује Делсол.
Спашавање планета
Екологија, којом је запад опсједнут, тако копира религијске термине и механизме. Умјесто о бризи за околиш (дакле, нисам против екологије) говори се о „спашавању планета“, што је сотериолошки, теолошки термин. Умјесто Госпе људима се указује мала Грета и, као у Међугорју, свако мало човјечанству шаље своје поруке и позиве на еколошко обраћење. Ту је и апокалиптички тон еколошких клерика који говоре идентичним апокалиптичким језиком као и Библија, говорећи о, дословно, смаку свијета, нестанку живота као таквог. Једнако као и религија, овим новим свећеницима и навјеститељима спасења свијета, важно је произвести осјећај кривње. Човјек више није поправљиви грешник који треба исповијед и кајање, он је сада непоправљиви „тумор свијета“ одговоран за све у контексту климатских промјена, те самим тим постаје објект нове еколошке инквизиције путем различитих зелених пореза (као индулгенције у средњем вијеку) којима може „откупити“ властите гријехе. Та зелена инквизиција највише напада сиротињу, како је феномен жутих прслука показао.
Дакако, као и свака религија, и код еколошке религије кључан је за спасење појам жртве и жртвовања. Па као што је Бог Отац жртвовао властитог сина за спас свијета, тако и ми морамо, јер је човјек тумор планета, жртвовати властиту дјецу, престати рађати. Младе људе, могуће будуће мајке и очеве, ширењем панике о смаку свијета, већ застрашивањем припремају на то.
Тако истраживање проведено међу 10.000 младих људи у доби од 16 до 25 година које је угледни Ланцет објавио у рујну ове године каже: 39 посто дјеце изјаснило се да „не жели имати дјецу“ због климатских промјена, 77 посто вјерује да је будућност застрашујућа, шест од десет каже да су изузетно забринути због климатских промјена, више од 50 посто каже да су престрављени и беспомоћни. Климатска тјескоба и сукладно „жртвовање дјеце“ (као у поганској астечкој религији) преузела је важну улогу у свјетској демографији коју су потврдили чак и аналитичари на Морган Станлеyу. У метајезику ових јуродива, да Вам поједноставним хрпе ишчитаних страница, проблем су бијеле, еуропске бебе јер „коштају“ 60 тона ЦО2, док, рецимо, беба из Конга „кошта“ само 0,2 ЦО2. Карикирам, ускоро би и миграције могле добити статус еколошке нужде, а хрватски полицајци статус забрањених хербицида.
Спецтатор је пак објавио чланак из пера Тома Wоодмана који осјећа „моралну дужност“ не имати дјецу. За Wоодмана, за разлику од пошасти из прошлости, колапс климе не даје нам могућност за бијег: „Нема се камо побјећи. Ако ће климатски колапс угрозити све и не постоји начин да то спријечим, како могу чисте савјести донијети дјецу на свијет?“
У овој суманутој опсесији климатском апокалипсом тешко је користити здрав разум када у Уједињеном Краљевству чак и Агенција за околиш лансира тврдњу „прилагоди се или умри“, подебљано још указањем „Госпе“, мале Грете која хистерично виче у Уједињеним народима „мораш осјетити панику“.
У реду, кршћанство као цивилизација нестаје, ни прва ни задња, но кршћани остају, као мањина, али су ту. Но, умјесто да кокетирају с овим лудилом (ово није екологија, већ еколошко-религијски фундаментализам), као папа Фрањо приликом Синоде о Амазонији гдје је благословљен кип Пацхамаме, поганске божице која симболизира Мајку Земљу, кршћани имају прилику бити глас разума. Јер, поставља се озбиљно питање: како спасити планет и човјека од спаситеља планета? Није проблем, стога, говорити о смрти кршћанства као цивилизације, овдје је у игри демографски и сви други колапси, па и економски, западне цивилизације као такве. И истинска брига за околиш, а не суманута квазирелигија која, у крајњој линији, с екологијом нема везе.
Слободна Далмација
