Пекар, лекар, апотекар… медицинске сестре, неговатељи, возачи камиона, заваривачи, висококвалификовани радници и стручњаци из бројних области годинама су недостајућа занимања у Србији. У западном делу Европе стање је пресликано. Тамо су у великом броју и отишли они који данас нама мањкају.
Некако се поклопило да је с појавом вируса корона, никако због самог вируса, недостајање такозване радне снаге „заразило“ и друге делатности. Пре свега угоститељство, све врсте услужних делатности и трговину. Наслућујући такав развој догађаја, пре готово пуне деценије на Западу је почело да се пише о доласку периода који би се могао назвати „Освета радничке класе“.
У најкраћем, аналитичари су наступајуће доба окарактерисали као време у којем ће презасићеност предузећа и читаве привреде руководећим кадровима и њима припадајућим привилегијама неминовно произвести оно што нам се сада догађа. Услед лошег односа власника према радницима, пре свега лошим, па и понижавајућим платама, у великом броју случајева нерегулисаним социјалним и здравственим статусом запослених, неадекватним условима рада… мањак произвођача, односно људи који су неопходни како би функционисале услуге и трговина, био је сасвим известан.
Неквалификована или полуквалификована радна снага сада је постала предмет жеља великог броја приватних предузетника. Што се Србије тиче, није потребно никоме веровати на реч нити се удубљивати у неке статистичке податке, довољно је осврнути се на излоге продавница, пекара, мањих и већих трговинских радњи, киоска, кафића, салона… и на већини уочити упадљиво истакнуто обавештење: „Тражи се радник“.
Власник ресторана у ширем центру Београда недавно је испричао како у главном граду, у овом тренутку, постоје три комплетно опремљена ресторана високе класе који би требало да буду отворени. Односно, одавно је требало да приме госте. Али, потешкоћа је у томе што за своје „напуцане“ објекте власници не успевају да нађу адекватно обучене куваре и конобаре. Уложени капитал им месецима ничему не служи. Заправо, прави им додатне трошкове.
Поменути власник ресторана нимало није срећан због лошег стања међу конкуренцијом. И сам је, иако му ресторан добро послује пуну деценију, искусио невоље с којима се сви суочавају:
„Последње три године не успевам да нађем помоћног радника у кухињи. Никакве квалификације не тражим, само добру вољу да ради; веома пристојну плату, социјално, здравствено, пријаву од првог дана, плаћен превоз, оброке у ресторану, радно време од осам сати, поделу бакшиша са осталим особљем, могућност да уз кувара практично учи и тај занат… Нисам успео.
Долазиле су поједине жене на неколико дана пробног рада и онда одустајале. Чак и без јављања да неће да прихвате посао. Помислио сам на крају да не умем да разговарам са кандидатима, да је кривица до мене, па сам звао приватну агенцију која се бави запошљавањем радника. Мислим да је жена која се тиме бави обавила разговор са више од 20 наводно заинтересованих. На крају ми је кратко рекла ’Не могу да вам помогнем’. Ето, стање је буквално такво.“
Угоститељство је постало најрањивији сектор. Небојша, конобар у кафићу у Косовској улици у центру Београда, са својих 40-ак година свакако не спада у категорију млађих који се баве овим занимањем. Последњих осам година ради на истом месту и, колико то може да буде, задовољан је приходом који има. Кафић је добро посећен па је бакшиш веома пристојан, практично у равни са редовним месечним примањем. Из непосредног увида у оно што се догађа објашњава да се током лета, када су бројни кафићи били затворени због наводног „колективног годишњег одмора“, догађало нешто сасвим друго – није било заинтересованих за тај посао. Због тога су власници локала морали да их затварају.
Тек мањим делом је одговор на такво стање покривен претпоставком да су конобари отишли на приморје јер су тамо зараде током сезоне неупоредиво веће. Истина је, каже, на другој страни:
„Највећи број младих који су некада радили у кафићима нашао је ново занимање. Данас се баве доставом хране која је огроман замах добила у последње две године. А зараде су можда и дупло веће. И то је све.“
Када смо недавно разговарали са младићем који је одлучио да се доставом не бави узгредно већ, за сада, као основним занимањем, добили смо потврду претходне тврдње:
„Није измишљено, тачно је, то више није никаква пословна тајна. Могуће је у овом послу зарадити и више од 100.000 динара месечно, али је за то потребно да се, понекад, ради и десет сати дневно.“
Власник једне од првих курирских служби, која је и даље у домаћем власништву за разлику од највећег броја које су у међувремену купили странци, испричао је за Експрес да му достава хране није примарна делатност, те да „роман могу да напишем о младима, експедитивности, раду, нераду, шта све желе, шта не желе, како ми боље раде људи од 60 година него момци који имају 20 и нешто“.
Попут највећег броја саговорника, ни он не жели да буде именован, не због страха, већ због уверења да јавно изречени ставови могу само да му шкоде. За разлику од младих који су ангажовани у достављачким фирмама, упослени у његовом предузећу курирске послове обављају аутомобилима које им обезбеђује фирма. Немају додирне тачке са хировима појединаца, највећи део задужења им се односи на уходану сарадњу са компанијама и предузећима, имају јасан распоред рада, гарантована примања, уплаћене доприносе према држави… Ипак, проблеми су и те како присутни:
„Плате су пристојне, свако може да заради колико се може. Знате шта убија овај посао? Лажне информације на интернету! Негде седи неко полуписмен и објави да возач у Немачкој зарађује месечно неколико хиљада евра. Онда многи поверују да нема разлога да овде возе за 400 или 500 евра, када тамо могу да зараде пет пута више. Али, нико не рачуна да тамо нема, како кажу, бесплатног ручка. Одлазили су момци одавде, из моје фирме, да раде у Француској на градилишту, одлазили су у Немачку да возе, да чисте подруме… Враћали су се бушних ципела.“
Свестан је да у својој животној доби има другачија схватања о жељама и прохтевима од младих који би требало да вуку посао који је покренуо, али напомиње да је лично растао са оним с чим је располагао, радило се о пет или 500 евра. Своје незадовољство са ангажовањем младих радника заснива на искуству сарадње са, како каже, „бар 200 њих који су за ових неколико година прошли кроз моју фирму“. Начин понашања је исти:
„Људи који имају мотив да раде, желе да зараде, дођу и добро раде. Оних који гледају да убију време… има у већини. Или не желе да раде како би требало или уопште не желе да раде.“
На готово сваком од киоска већ месецима стоји истакнуто обавештење да су им потребни радници, уз попис принадлежности које добијају од тренутка ступања у радни однос: пријаву од првог дана, бонус од продаје, плаћене прековремене сате и накнаду за превоз. Запослена у организацији једног од ланаца киоска који послују на територији читаве Србије за Експрес говори о досадашњем одзиву на понуду за посао:
„Врло слаб, изузетно слаб одзив. Поготово с обзиром на то колико има послодаваца који раде, да тако кажем, половично. Ми смо једни од оних који максимално поштују све што пише у уговору, уплаћујемо пун износ зараде на рачун, пријаву од првог дана, плаћање превоза, ангажовање у најближем киоску од места становања запосленог, не шаљемо људе да путују с једног краја града на други… Али, толико људи одустане или једноставно не жели ни да покуша да ради. Невероватно је колико данас послодавац практично моли људе да прихвате посао. Мислим да тога никада раније није било.“
Тумачећи околност коју није потребно посебно образлагати – да много људи нема никакав извор прихода, али не желе ни да се пријаве или бар сазнају услове посла који им се нуди – саговорница наводи конкретан пример:
„У последње две недеље, рецимо, код мене се пријавило 12 кандидата. Од тих 12, двоје није испуњавало услове, односно раније су радили код нас и направили велике пропусте, нису се показали као добри и поуздани, па не можемо поново да их ангажујемо. Од осталих 10 на разговор је дошао само пензионер који има више од 70 година. Човек хоће да ради, свестан је да врло мали број младих то жели. ’Ја сам’, каже, ’при здравој памети, чистој свести, без обзира што имам толике године, осећам се тако да могу добро да радим’. Пазите, од десеторо који су се пријавили на посао, на информативни разговор у фирми се појавио само пензионер! Да ли можете да верујете?“
Ни наша саговорница, с којом смо контактирали преко броја телефона на који могу да се пријаве заинтересовани за посао, не жели да јој се наводи име јер „није сигурна да ли је то у складу с пословном политиком фирме“. Међутим, с обзиром на то да говори из личног искуства, уверена је да нема непознатих у „једначини“ с мањком радника:
„У суштини, све то није невероватно. Вредности су се потпуно извитопериле. Имам доста година стажа у различитим делатностима, па могу слободно да кажем ’радници раде, а нерадници уживају’. Када ме шефови питају како то да се нико не јавља за посао, не знам шта друго да им одговорим. Била сам својевремено на бироу за незапослене, имала сам право да као радник са више од 20 година радног стажа добијам годину дана оно што плаћа биро. Али, нисам знала шта бих сама са собом за то време. Пријавила сам се за посао у фирми у којој сам и данас, почела сам као продавачица у киоску, па после седам година, да кажем, напредовала. Никада ми плата ни дана није закаснила за све то време, сваки прековремени сат ми је био плаћен. Говорим из искуства, али оно данас нема неку тежину јер припадам генерацији која је научила да ради.“
Објашњава да старосна и образовна структура оних који се пријаве за посао па одустану, или почну да раде а после кратког времена одлуче да заправо то не желе, нема никаквог удела:
„Апсолутно нема правила. Имам почетника, девојку стару 27 година, дете је толико услужно и фино, комуникативно, пријатно, милина је купцима да их услужи. Прати сву документацију, не дешава јој се ни мањак ни вишак, све је перфектно. С друге стране, девојка њених година почела је да ради врло близу наше централе. Пратила сам њен рад како као почетница не би направила неки пропуст, да је обучим у њеном интересу… После само две недеље питала ме је да ли би јој се прекинуо радни однос ако оде на боловање. Младо, здраво дете, нисам разумела зашто ме пита тако нешто… Она се бави неким борилачким спортом, радила је вежбе испред објекта у којем је запослена, што је незамисливо, а притом је наводно ишла на терапије јер је рекла да је ’тешко болесна од ларингитиса’! Шта уопште да вам кажем… Иста генерација, сасвим другачије особе. Али, генерално, међу млађим генерацијама је врло тешко да се нађе неко ко жели да се издржава од свог рада.“
Када је реч о бројевима који могу да искажу потребу за радницима, само у ланцу киоска ове фирме недостаје их више стотина:
„На терену, генерално, свима недостају радници. Да не помињемо садашње околности и запослене који су на боловању, поготово због коронавируса. Што се наше фирме тиче, да бисмо функционисали пуном паром, да све буде покривено према плановима, мислим да нам недостаје можда чак и 40 одсто људи!“
Аутор Војислав Туфегџић
Извор Експрес
