Василије Мишковић: Да ли је Русија пустила низ воду Србија или да ли Србија треба да откачи Русију?
Србија се налази у сложеној геополитичкој игри, где се интереси великих сила укрштају на начин који често оставља мало простора за самостално деловање. Чак се и чини да су неке ситуације такве да је «немогућа мисија» наћи решење у задатој главоломки. Један од кључних примера је питање цене гаса из Русије и опстанка Нафтне индустрије Србије (НИС) у моменту увођења санкција од стране САД. Шта год да урадите не ваља – као прво Русија не жели да се одрекне НИС-а ни по коју цену иако јој он економски не значи ништа али остаје полуга притиска и утицаја у земљи. Србија може да не чини ништа и да гледа како НИС пропада и при томе има озбиљне проблеме или да размисли о национализацији.
На први поглед, национализација НИС-а делује као логичан корак за решаање пеоблема санкција и излазак из енергетске кризе, али ствари нису тако једноставне. Ако Србија крене у тај процес, Руси ће бити незадовољни и једно од реакција је врло вероватно много виша цена гаса и количина која нам није довољна. То је удар на буџет како грађана тако и државе што у овом моменту великих подела и дугих протеста власт себи не сме да приушти. Осим тога Русија може да дигне тензије у земљи преко проруских снага које би покренуле кампању о «издаји Русије од стране Србије» па чак и да подржи протесте што би исто тако додатно загорчало позиције власти. Не верујемо да Русија може сама изазвати хаос у земљи али уколико је он већ присутан она може ефикасно долити уље на ватру.
Осим тога, није само Русија у игри. Постоји могућност да се Енглези и Руси договоре да закомпликују ситуацију, и то не само кроз цену гаса, већ и кроз друге економске и политичке притиске. Ако Србија успе да преузме НИС и потпуно искључи Русе из менаџмента и профита, Запад би могао да прогласи да је у питању „фингирана продаја“ и да одбије да скине санкције. Међутим, ако се руски утицај стварно елиминише, тешко је да Запад има правни основ за такве оптужбе. Питање је само да ли ће Запад поверовати у искреност тог потеза или ће тражити додатне уступке. Могућа је ситуација да изгубимо позиције у Русији али да то не донесе никакве бенефите на западу па чак ни скидање санкција НИС-у.
С друге стране, потпуно одбацивање руског утицаја носи ризик да Србија изгуби свог, бар номинално, јединог пријатеља у Европи и обрнуто да Русија изгуби јединог пријатеља у Европи. Русија, не верујемо да је намерно, гура Србију у ситуацију где мора да бира између минималне лојалности Москви и приближавања Западу. Овај избор није само око НИС-а, већ има шире импликације.
На пример, подсећања ради, Србија је у прошлости тражила да извози 10.000 аутомобила из Заставе, у оквиру договора са Фијатом, али тај захтев је одбијен од стране Русије. Неко би рекао «и зашто би нам дозволили?» Фијат није наша компанија – то је италијанска фирма, а ми смо само склапали делове. Од целокупног аутомобила, ми нисмо производили ни 3%, док се у свету обично тражи да око 30% буде домаће производње да би се избегле царине. Тај пројекат је био више пропагандни трик Демократске странке (ДС) него реална економска иницијатива. Србија је у том случају била само монтажа, а не произвођач, што је још један показатељ колико је тешко изборити се за економску самосталност у глобалним оквирима. Но са друге стране уколико је Русија уопште рачунала на Србију тих 10 000 Фијата су кап у мору за руско тржиште и никакав им није био проблем да то увезу из Србије.
Русија, као велики играч, је далеко сложенија прича. Унутар ње постоје различите струје, од оних који се залажу за конфронтацију са Западом до оних који сањају о помирењу. Рат у Украјини воде траљаво, делом због ових унутрашњих подела. Као што је Збигњев Брежински рекао, руска елита је често више везана за Запад него за сопствени народ, држећи стотине милијарди долара у западним банкама, школујући децу тамо и купујући некретнине.
Руску државу, руску елиту али и обичне Русе мало занима шта се дешава са Русима у Украјини, а камоли у Прибалтику, где већ дуго немају основна мањинска права. Русија не води политику заштите руске мањине у земљама бившег СССР-а а и шире. Логично је да их још мање занима ситуација у Србији. Русофили у Србији то често не схватају, верујући у мит о „братском народу“, док Русија заправо гледа своје интересе као што то ради свака држава а нарочито велики играчи, а ми смо им често само пион у геополитичкој игри.
Ако Србија одлучи да „откачи“ Русе, можда би Запад, укључујући Енглезе и Американце, био мање агресиван према нама. Пре ће бити да нећемо ни на Западу имати неке нарочите користи од тога па се питамо да ли то и треба радити. То би могла бити шанса да се позиционирамо као независнији играч, али питање је да ли смо способни и спремни да играмо ту игру сами, без ослонца на било кога. Јасно је да у овом моменту нисмо.
Ова ситуација је преломна за руско-српске односе. Русија је већ изгубила значајне позиције у Украјини, Грузији и Јерменији, где је њен утицај драстично опао због геополитичких промена и сопствених стратешких промашаја. Србија је једна од последњих земаља у Европи где Русија још увек има одређени утицај, али и ту ризикује да га изгуби.
Ако Србија крене путем потпуне независности од руског утицаја, Русија би могла остати без свог последњег упоришта у региону, што би додатно ослабио њену позицију на међународној сцени. Ово је тренутак када се од Србије очекује да пажљиво избалансира своје интересе. Погрешан корак могао би трајно да промени динамику односа не само са Русијом, већ и са Западом.
С једне стране, потпуно окретање Западу могло би да нас учини зависнијим од њихових услова, док би задржавање веза са Русијом могло да нас кошта у односима са Европском унијом и САД. С друге стране, ако Русија настави да губи утицај у региону, њена подршка Србији могла би постати још мање поуздана, остављајући нас у позицији да морамо сами да се изборимо за своје место у суровом свету. Ово је тренутак који захтева мудрост, стрпљење и храброст, јер сваки потез може имати далекосежне последице за будућност Србије.
