Цнаге генерала Дагала, у Ел Фушери – граду који су преотели од генерала Бурхана, званичног председника Судана – убиле 495 рањеника смештених у болници владних снага. Није то вест, претпостављам, јер се дешава у Африци. Као ни стотине хиљада погинулих у Дарфуру. Није вест ни да је у Етиопији, у непрекидном грађанском рату који Запад подстиче ради сецесија, у протеклој деценији погинуло девет милиона људи. У Судану укупно двадесет милиона избеглица.
Дарфурски геноцид представља један од најтрагичнијих примера масовних злочина у савременој историји, који се одвијао у западном региону Судана, познатом као Дарфур. Овај сукоб, који је почео 2003. године, укључивао је систематско убијање, силовање, етничко чишћење и принудно протеривање цивила, углавном из афричких етничких група.
Дарфур је огроман западни регион Судана (493.000 км²), граничи се са Чадом, Либијом и Централноафричком Републиком. До 1916. био је независни султанат, затим колонијална Британија га прикључује Судану. Етнички подељен: номадски Арапи (сточарство) и афричке групе Фур, Масалит, Загхава (пољопривреда). Вековима су делили ресурсе, али суше 1980-их и 1990-их појачале сукобе око воде и земље. Након независности 1956, влада у Хартуму (арапска елита) маргинализује Дарфур – без путева, школа, болница. Други грађански рат (1983–2005) на југу додатно занемарује запад.Узроци: Економска неравноправност, сиромаштво, глад. Афричке групе осећају се избаченим из система. Формирају побуњеничке групе: Покрет за ослобођење Судана (СЛМ) и Покрет за правду и једнакост (ЈЕМ). Напад на полицијску станицу у Голоу 26. фебруара 2003. означава почетак. Влада Омара ал-Башира одговара формирањем Јанџавида – арапских милиција на коњима, наоружаних од државе.Ток сукоба: 2003–2005 – најжешћи период. Јанџавид и војска спроводе „политику спаљене земље“: уништавају преко 1.000 села, бомбардују авионима, убијају мушкарце, силовају жене и децу, пљачкају. Циљ је био етничко чишћење – протеривање афричких група, насељавање Арапа. Масакри у Коро Коро, Тауили. Силовања систематска – као оружје рата, да се „арапизује“ становништво. Од 2005. интензитет пада, али насиље траје. Од априла 2023. нови грађански рат: суданска војска (САФ) против Паравојних снага. У Ел Фаширу 2024. убијају 495 рањеника у болници. Жртве према УН су 300.000 мртвих (100.000 директно, остало од глади/болести). 2,7 милиона интерно расељених у камповима. 300.000 избеглица у Чаду. Силовања се процењују на 20–50.000 случајева. Уништена пољопривреда, стока – глад, колера, маларија.Данас је ситуација таква да насиље поново расте. Дарфур – најгора хуманитарна криза на свету. Позадина тог сукоба је игра великих сила за овај простор између Запада и Кине.
Није вест ни да Немачка пребацује кључне војне фабрике Рајнметала за производњу оклопних возила у Мађарску. Наоружавање новог Вермахта вредно 380 милијарди евра. На радост Вучићевог великог савезника Орбана, који прослеђује америчке захтеве Мерцу да иде на Стаљинград а пре тога да контролише наоружавање новог Вермахта. Да се не отме контроли Немачка. Са немачким оружјем и словенском пешадијом Украјине Пољске Словачке Чешке али и Румуније. И Срби ће бити ту ако уђемо у НАТО «на време». Ова деца што скачу по улицама ко они украјински имају велику шансу да прођу као деца Украјине и Русије. Да буду месо словенске пропасти.
Ма колико неке ствари деловале немогуће ми не знамо шта будуће носи. Тако је могуће да Орбан кад дође време и уколико дође до поделе у НАТО на трамповске и антитрамповске снаге да заједно са Србијом окупира Хрватску. Можда оду и делови Босне, ако може до мора. Избеглице из Хрватске нама, по моделу Олује.Све се враћа на К унд К. Опет Срби плаћају.
Ова гужва која се спрема прекосутра у Новом Саду, то је као пуштање крви некоме ко је већ оборен на плећке, на прагу да се преда. Опет избор: да ли агонија да потраје или да се заврши еутаназијом обојене револуције. Додик је већ измакао дупе, аутономаши на северу и сецесионисти у Новом Пазару ликују. Они су главне маскоте у предстојећем перформансу.Чија то беше: „Плачи, вољена земљо моја“.
