Како подела постаје увод у грађански рат
Свака подела почиње малом пукотином. Прво је реч, онда слика, па песма. Кад се пукотина прошири, у њу улазе заставе, а за заставама долазе камиони са звучницима. Кад звучници заћуте, чују се први пуцњи. То није теорија; то је упутство за употребу. Управо гледамо како се у Србији 2025. отвара та пукотина, шира него 1941. и бржа него 1991. Две војске, иста униформа, различити грбови. Једни вичу „Европа!“, други „Србија!“. Обе стране имају спонзоре, обе имају сценарио, обе имају датум. А ми, публика, још мислимо да смо гледаоци. Нисмо гледаоци ми смо жртве метафоричне а потенцијално и стварне.
Ово што се спрема није протест, него грађански рат на даљинско управљање. НАТО ће улетети на пет минута, у белим џиповима и плавим шлемовима, као „спасилац“, само да овај пут Срби Русима не дају довољно времена да се одбране и да на српском тлу испроба нове дронове, нове медије и нове методе. Иста матрица као 1941: Черчил и Стаљин се договарају преко леђа балканске трулежи, а ми опет играмо Југославију.
При томе су Англосаксонци све планирали и намештали а Совјети аминовали и подржавали. Наша судбина се прави и црта и доцртава у англосаксонским геополитичким лабораторијама попут Четам Хоуса. Четам Хаус, званично Краљевски институт за међународне послове, није обична лондонска библиотека. То је мозак англосаксонске геополитике, рођен 1920. у салону где су се Црквил и остали договарали како ће поделити свет после Првог рата.
Данас је то писарница у којој се српске границе цртају оловком, а бришу гумицом.Тај институт је измислио термин „Западни Балкан“ да би Словенију и Хрватску извукао из источног блока, а Србију гурнуо у кожух проблематичног Истока.
Крајем деведесетих објавио је студију Југославија: Коначно одбројавање, у којој је записано да Србија мора под туторски надзор до 2005. Није се десило тачно те године, али је сценарио остао исти: мирна федерализација, неуспех, контролисани распад.
Године 2001. изашла је књига Поновно цртање мапе југоисточне Европе. У њој стоји да Србија треба да се сведе на ужу Србију без Косова и без Војводине у пуном суверенитету, а да се уведу меке границе у Босни и кантонизација на Косову. Исте године финансирају превод Џина Шарпа Од диктатуре до демократије на српски.
Петог октобра 2000. био је пробни балон; повици „Војвођани стижу!“ у пола један после поноћи 2025. су генерална проба нове верзије: север, Београд, НАТО мировњаци. Данас Четам Хаус води пројекат Балкански коридор 10+. Аутопут Ниш–Приштина–Драч и гасовод Транс-Балкан морају под НАТО чизму; цена је признање Косова до 2027. Координира Покрет Војводине преко локалних НВО, плаћа либералне медије у београду и новосадске аутономашке портале а спрема Београдски споразум 2026, нови Дејтон, али овог пута за Србију.
Кад неко помене „Четам Хаус правило“, сети се: овде се може рећи све, али нико не сме да каже ко је рекао. Тачно тако су и АВНОЈ-еве границе договорене у Лондону 1943. под истим правилом, уз чај и цигарете, док су се Србијини синови још крвили по Неретви. Четам Хаус није тинк-тенк. То је столарска радионица у којој се за српски ковчег већ мере даске.
За то време се систематски пумпају српске поделе. Једни носе црвене мараме и вичу „наш регион“, иако им је деда гинуо у Шпанији да би усташе после окупирале Србију и срушиле краља. Други се куну у „српство“, а одгојила их је иста УДБА, само су касније префарбали капут у жуто и пљачком постали нова елита. Две екипе, исти клуб. Играју на један гол, а публика мисли да је дерби.
Нико нема моралну легитимацију ни да свира прекид, камоли да дели правду. Партија без идеологије, пуна прелетача од СПО до ДСС, само мења дресове у свлачионици. Плурализам смо прескочили као рупу на путу; сада нас чекају агресивни блокадери са списковима и гуменим штапићима.
Гледамо позориште где се статисте пресвлачи за сваки чин. Од те лакрдије не видимо шта се спрема напољу. Напред су хрватски крсташи илити народски усташе, арнаути, ИСИС из Босне, а около НАТО плаћеници сви са истим налогом: очистити коридор.
Нова Олуја неће имати датум на плакату, али је на хоризонту, јасна као сабља изнад главе. Како се пукотина претвара у амбис – први корак је већ готов: медијска блокада. Сви канали, од ТВ Нова до државне телевизије, приказују исту слику, само у супротним бојама. Други корак је улица. Сутра ће се у Суботици појавити „Војвођански корпус“ у новим униформама, плаћен из Будимпеште преко фондације „Отворено друштво“ иако су Сорош и Орбан у свађи. Истовремено, у Београду ће „Српска част“ делити заставе са двоглавим орлом, штампане у Москви или у Пекингу.
Трећи корак је институционални хаос: Скупштина ће прогласити ванредно стање, а Уставни суд ће укинути ванредно стање. Четврти корак је етничка мапа: свако село добија боју, свака улица заставу. Пети корак је тишина пред буром: струја нестаје у 22:00, интернет пада у 22:03, први метак одјекне у 22:07.
У том тренутку НАТО шаље саопштење: „Позивамо све стране на уздржаност.“ Три сата касније слеће први Ц-17 на аеродром у Нишу, пун новинара и „мировњака“. Сутрадан на насловним странама: „Срби се кољу, НАТО спасава.“ А ми ћемо гледати како нам се куће пале преко лајв-стрима, док коментатори у Лондону пију чај и броје жртве као поене. На крају ће доћи и по нас. Ми смо се већ направили мртви или смо у души већ умрли. На нашем гробу ће писати „Овде лежи Србија – умрла од сопствене поделе, сахрањена од туђе руке.“
Док још има времена, угаси телевизор који сеје омразу без обзира био за ове или оне, узми комшију за руку и реци му: „Видиш да нас злотвори гурају у међусобну погибију ко 1941 године. Опамети се уразуми се човече Србине. Брате, заставе спусти, пушку остави. Олуја долази, али не морамо јој отварати врата.“ Јер ако их отворимо, следећи чин неће имати публику. Морамо се пробудити што пре док није касно. Кад се пробудимо да ли ће бити касно за васкрс. Никад није касно али да ли ћемо се пробудити – то је питање. Само нас драги Бог може спасити од нас самих али је питање да ли ће имати коме да помогне.
