Култ студентарије фарисејство нашег доба
Ево већ пет месеци како нам групе младих и студената праве протесте а заправо воде друштво јер су преузели иницијативу од власти и опозиције. Млади су нам постали вође као у неком утопијском роману. Кад немамо зрелу политичку елиту онда смо добили незреле момке и девојке да нам соле памет и блокирају државу. Блокада је тотална а најпре блокада ментална и психолошка.
Док се успешна друштва баве развојом, новим технологијама и економијом ми тонемо у блокадама, бунтовима, протестима, шетњама, ритуалном прављењу буке и бицикларењу за Брисел где се тражи милост и слично. Можда је то зато што нисам више млад али нису ми се свидели на први поглед. И не само они већ ни њихови претходници из 90-их кад сам био млад почевши од оних 11. марта 1991. на Теразијама у Београду иако сам симпатисао антикомунистичке протесте од 9. марта, који су се одржали свега 2 дана раније. Иако сам једва дочекао пад комунизма у источној Европи 1989. нису ми се свидели студенти учесници плишане револуције у Прагу 1989. које сам имао прилике да видим једног четвртка на политичком магазину.
Језа ме хвата кад се сетим разних лидера студентских протеста током 90-их. Скоро сам гуглајући по википедији налетео на студентске протесте из 1992. и Олгу Кавран. Била је једна од вођа студентских демонстрација у јуну 1992. Њен момак Воја Божиловић је крајем јула 1992. убио радницу златаре Мајданпек у Београду Борјанку Татић приликом пљачке. Истрага је обухватила Олгу Каврна, али и Божиловићевог друга Слободана Хомена, код ког је Божиловић отишао после пљачке. Истрага је касније одустала од њих двоје. Од 1997. Је Олга 14 година је провела у Хашком тужилаштву напредујући до портпарола тужилаштва. Функцију је вршила од 2006. до 2010. године за време Карле дел Понте и Сержа Брамерца. Хомен је био првоборац борбе против милошевића и отпораш и на крају је завршио као државни секретар који је оптужен да је државу ојадио за хиљаде ордена (где су завршили не зна се – претопљени или шта?). Ово су симболични крајеви биографија «студената који мењају свет» и који говоре више од читавих књига.
У почетку актуелног студентског бунта најктивнији су били Мила Пајић из кружока Динка Грухоњића и друштво које је похапшено пре месец дана. Међутим, без обзира на то многи подржавају ове анархисте који дају антисрпске и антидржавне изјаве чешће но што просечан пензионер једе месе. Међу овима који подржавају ове борце против «злочиначке» српске државе и војске и цркве су многе патриоте и свештена лица. Да добро сте разумели ове који заговарају српску историјску кривицу и «геноцид у Сребреници» подржавају многи националисти и патриоти, и ове богоборце који би затварали храмове српске цркве подржавају бројни свештеници, вероучитељи и верници – да не кажемо владике попут Григорија.
Ако би смо правили паралеле савремене српске историје и библијске историје онда овај покрет студената «људи књиге» и оних који их обожавају до имбецилности највише подсећа библијске фарисеје: то су млади, уображени људи, мисле да су паметни, лепи, најбољи део нашег друштва. Да су нешто научили и да могу да уче старије од себе и да их цео народ мора следити. Такве ставове су имали и фарисеји који су зазирали да се чак и сусретну са цариницима, блудницама и осталим презреним деловима друштва. Наши се студенти грађанске оријентације у Београду и Новом Саду нарочито гнушају крезубих или оних који нису образовани и нису на правој страни историје. Стално моралистички упиру прстом у неке корумпиране и криминалне појаве. Они себе виде као најбољи део друштва, као његову савест.
Иначе сама реч фарисеји потиче од јеврејске речи пунишим што значи одвојени или као «бољи део народа» такви су и наши грађанисти и студенти одвојени од остатка друштва, нарочито својих вршњака који су принуђени да раде, од којих неки раде и студирају. Тако је један од тих обичних студената рекао «нисам довољно богат да будем левичар и протестант, имам породицу и морам да радим». Ово су протести добро обучених, ухрањених припадника средње и више класе.
Нарочито су иритантни са термином ћаци и осталим речима изведеним од ње. Слова ћ и ђ се у ћирилици изузетно слично пишу и дешава се искусним лекторима да их помешају. Још је иритантније кад вичу ко не скаче тај је ћаци. Подсећа на неке много ружне појаве из историје попут скакања мајданских неонациста «ко не скаче тај је Москаљ» (то јест Рус). При том су нападни у својим ставовима које намећу целом друштву. Они су «боља Србија» они су европљани у Србији и неки од њих имају пасоше ЕУ иако су некима од њих родитељи морали да беже из Хрватске и БиХ да би сачували живу главу. Још једна тужна прича о српском конвертитству.
Студенти и они који их ватрено подржавају су острашћени у прозелитизму јер не допуштају другима да буду неутрални, да их протести и све око њих не занима, јер у том случају доказују да их њихова манихејска визија света не занима. Ту влада агресиван секташки дух по ком «ако ниси са нама против нас си а то значи да ћемо ми бити против тебе». Једва су се у социјалном смислу испилили,а већ прете одраслима који неће да их подрже да ће их казнити или јахати.
Стално се позивају на Устав Републике Србије, а он у члану 43, став 2 каже „Нико није дужан да се изјашњава о својим верским и другим уверењима.“ После првог неуспелог штрајка појавио се сајт где су на црну СНС листу стављени сви они објекти који нису ушли у штрајк, што је крешење Закона о заштити податак о личности који забрањује прављење било каквих спискова.
Да додамо да су поред студената у блокаде ушло још једино просветни радници. Дакле државу блокирају најиздржаванији део друштва и они који имају најплаћеније радно време (број радних сати и величина плата). Да томе још додамо матуранте и остале ђаке средњих школа. Последњи пут кад су се матуранти масовно бавили политиком било је у Босни и Херцеговини 1914. када су испровоцирали Први светски рат и милионску погибију Срба на свим просторима где живе.
Скоро сам заборавио да је ово све почело због пада надстрешнице и погибије 16 људи. На сваком окупљању почну са неколико минута ћутње, а онда на великим скуповима од блокаде Аутокоманде на овамо крећу дернеци и општенародна весеља. Потпуно непримерено за комеморативне скупове. На новосадском порталу 021 који најредовније пратим од новембра прошле године, вероватно порталу са највише коментара на вестима видим коментаре типа да за жртвама и не треба дуго туговати, то је био одговор једном читаоцу кад је указао на дернеке и разлог свих ових протеста, руке су вам крваве и слично, изливе беса против СНС-а, неистомишљенике називају ботовима и сендвичарима, увреде према људима из Републике Српске и приградским насељима Новог Сада тзв. напредњачким упориштима, а велика већина погинулих испод надстрешнице су из тих места.
Од 90их када идем у иностранство волим да узмем новине и да погледам да ли се помињу Срби и Србија. Најбољи је резултат када нас уопште не помињу јер кад нас помињу помињу нас у негативном контексту. Чак и Ђоковића када помињу. Студенти су, нажалост, успели да нас врате међу интересовања светских медија.
Најзанимљивије је кад тврде да је несрећа испод надстрешнице већи злочин од оног који је починио Мартиновић када је убио 12 људи на Цетињу у року од неколико сати. Неко је несрећу испод надстрешнице назвао убиством са предумишљајем, а ова то несрећа није јер ту нико никог није убио, а нарочито не са свесном намером да би се окарактерисало као убиство са предумишљајем. А опет, када све сагледамо, постајемо склони да је реч о делу мрачних сила које су желеле хаос у нашој земљи да би је поделили и ослабили. А то и не би био први пут да се нешто тако деси.
