Мржња као валута: Добро дошли у доба српског лудила
Наше друштво је пукло потпуно, расцепило се не на два дела већ се распало на много комада. Не, није то само политика, нити само X или виртуелни ратови. То је нешто дубље, нешто што се увукло у кости људи, у њихове мисли, у начин на који гледају свет. Мржња је постала универзална валута. Не треба ти машта, не треба знање, не треба ни креативност – само отвори уста или прсте на тастатури и пусти да агресија, презир и мржња тече. Као река. Као канализација. Свет је постао канализација и велика депонија. Ово је живот у време апокалипсе.
На мрежама а нарочито на X-у, у кафани, на улици – свуда иста прича. Политички противници или неки други табор „навијача“? У блато с њима. Јевреји, Палестинци, Срби, Руси, комшије које нису са „нама“, било ко – само одабери мету и пуцај. Без разлике, без нијанси, без размишљања. Генерализација је нови стил. Ако си против некога, цео народ, сваки појединац, свака душа мора да плати цену твог беса и агресије. Нема изузетака. Нема „али можда“ или „друга страна има право на став“. Само презир само мржња само агресија, сирова и јефтина.
Зашто? Јер је лако. Мржња не тражи труд. Не тражи да размислиш, да се запиташ, да се спустиш у туђе ципеле. Поштовање и љубав? Е, то је тешко. То тражи храброст, нежност, рањивост. А ко данас има времена за то? Лакше је пљунути неког и боље је мрзети. Ако мрзиш друге бољи си од њих и тако многи неуспешни и несрећни заправо добијају сурогат успеха. Агресија и мржња ти дају адреналин, осећај да си неко, да си у праву. То вози данас људе у политици. Равнодушност? То је смрт. Мржња је живот. Мрзим и презирем дакле постојим, дакле неко сам и нешто. Или бар тако мисле они који су се одрекли свега што их чини људима.
Ови „елитни“ либерали, грађанисти су пуни презира и агресије према другима су заправо гори од оних које оптужују за примитивизам национализам и томе слично. Али су заправо врло слични јер је у суштини иста страст, иста празнина. Само другачије заставе. Код нас су мржње постале толико јаке да су постале и голим оком видљиве, осети се њихов воњ у ваздуху, атмосфера је загађена тиме
А обична „раја“? Она само гледа, гута, и полако учи да и сама мрзи тако што се придружи једном табору и прихвати њихову емоцију њихову мржњу према другима. Јер ако нема љубави у срцу, ако нема доброте и скромности шта нам остаје? Окренеш за 180 степени и ето ти – презир, мржња и ароганција. То је као дрога заправо јаче од дроге јер је често то већа зависност.
А систем вредности? Похаран. Где је емпатија? Где је разум? Где је способност да се направи разлика између појединца и масе? Способност да се разликује добро од зла. Нема је. Јер мржња не дозвољава разлике. Она тражи жртве, не истину. И тако се котрљамо у амбис подела и сукоба, свако са својом заставом, свако са својом метом, свако са својом порцијом беса.
Па где је излаз? Можда у оном старом, скоро заборављеном – у вери, у љубави, у храбрости да будеш човек, а не звер. Можда у томе да престанемо да гутамо отров и почнемо да мислимо. Али ко сме? Ко има снаге? Јер мржња је лака и лако је бити део масе која је острашћена. А бити човек – е, то је подвиг.
