Одговор на текст Ђорђа Стојковића о прозападној промени спољне политике – не треба ићи грлом у јагоде
Ђорђе Стојковића у тексту о промени спољне политике Србије 2025. године, изазваној енергетском кризом и америчким санкцијама НИС-у, нуди аргументе за преусмеравање политике „четири стуба“ ка два стуба или ка Западу. Међутим, његов приступ превише поједностављује сложеност геополитичког балансирања Србије и потцењује ризике брзог одвајања од Русије и Кине уколико је то уопште добро. Чак и да се сложимо око тога да је Србија део Запада а није морамо критиковати стојковиће који би преко колена да преломе и да буде већа штета но да се ишта мења. Потребан нам је мудар и нијансиран приступ спољној политици Србије не збрда здола нешто ломити и уводити једнострану политику иако нам нико ништа не нуди.
Прва и основна теза многих па и Стојковића, чак и да је не помињу је да је Србија део Запада и да треба да иде на Запад. Ако је део запада она је на Западу ако није онда не може никако или барем не лако и брзо да буде део Запада. Али замислимо и да смо део Запада као што нисмо како ми то да се прикључимо Западу ако нас је он гушио санкцијама и бомбардовао, а после тога наставио да подржава власти у Приштини, Подгорици, Сарајеву и Загребу у антисрпској политици и политици тихог етничког чишћења. Неко ће рећи то је прошлост али то је и садашња политика Запада према Србији и Србима.
Србија је и данас на удару западних медија али и под притиском санкција према НИС-у и под притиском за уклањање кинеског технолошког утицаја (нпр. Хуавејеве 5Г системе али и присуство кинеског капитала у Србији уопште). Ово јесте удар на руски капитал и на кинески капитал али је много више на Србију. То да ли ће НИС радити или неће ни мало не утиче на позицију Русије али је за Србију то битно као и то да ли ће Хуавеј продати своје технологије једној малој земљи на Балкану мало утиче на пословање Хуавеја а камоли на економију Кине. Ми смо на губитку уколико одбацимо сарадњу са Кином и Русијом – њима то много не значи а ЕУ нам чак ни хвала неће рећи или можда само хвала.
Да ли ти притисци Запада руше стубове српске политике – кинески и руски. Па да, руше их. Али није на нама да им помажемо у рушењу. Иако признаје историјске везе Србије са западном цивилизацијом, његов оптимизам у погледу продубљивања сарадње са Западом занемарује подршку Запада интересима непријатељима Србије. Запад, посебно САД, даје предност интересима Косова – што потврђују војна обука за косовске Албанце и инвестиције у инфраструктуру попут коридора Драч-Приштина-Ниш – док Србији не нуди ништа. Америка подржава антирпску политику Хрватске БиХ а и Црне Горе или у још горем случају она врши притисак на оне који се опиру у том усмерењу.
Стојковићев предлог да се Србија лако окрене Западу занемарује ову асиметрију. САД и ЕУ су више пута занемаривале питање суверенитета Србије, посебно у вези са Косовом и статусом Срба у региону а њихова економска подршка, како Стојковић напомиње, ограничена је на површне иницијативе попут финансирања права мањина. Очекивати снажне америчке инвестиције у економију Србије и са значајним уступцима је нереално.
Стојковићева тврдња да високи дугови према кинеским фирмама пружају Србији полугу за национализацију имовине, попут РТБ Бора, провокативна је, али проблематична. Национализација је можда правно изводљива с обзиром на територијалну контролу Србије, али носи озбиљне економске и дипломатске последице. Кина, иако географски удаљена, поседује значајан глобални економски утицај. Реталијаторне мере, попут трговинских ограничења или повлачења инвестиција, могле би паралисати инфраструктурне пројекте и економску стабилност Србије. Штавише, Стојковићево самопоуздање у способност Србије да се одупре кинеском притиску игнорише економску зависност Србије од кинеских кредита и инвестиција, који су подстакли пројекте попут Железаре Смедерево и Железница Србије. Конфронтативан потез попут национализације могао би угрозити ове добитке, остављајући Србију без тренутних алтернатива.
Слично томе, национализација НИС-а ради супротстављања руском утицају, како је имплицирано, је опасна идеја. Повећани власнички удео Гаспрома (62%) компликује сваки покушај повратка контроле, а стратешка предност Русије у енергетском сектору – упркос Стојковићевој тврдњи да је уралска нафта лако заменљива – и даље је значајна. Енергетска инфраструктура Србије дубоко је повезана са руским ланцима снабдевања, а алтернативни извори попут Азербејџана или америчког ЛНГ-а су, како Стојковић признаје, скупи и логистички изазовни. Русија би нам одмах у случају објаве да ћемо национализовати НИС повећала значајно цену гаса или га обухватила као што се десило са Бугарском. Недостатак чврстог „плана Б“ поткопава изводљивост наглог прекида веза са Русијом.
Илузија западних интеграција код наивних Срба је задивљујућа. Стојковићева визија Србије оријентисане ка Западу претпоставља да ће Брисел и Вашингтон прихватити Србију као партнера ако она напусти источне везе. Међутим, подређеност ЕУ америчким геополитичким приоритетима – очигледна у жртвовању руског гаса – сугерише да би преокрет Србије донео само економске штете а можда и привредни и друштвени колапс у случају да грађани или болнице и школе немају грејања. Поразне последице слушања Вашингтона се више широм Европе а нарочито у Немачкој чија привреда полако губи трку са конкуренцијом. Немци затварају фабрике код себе па је реалније да повуку своје привредне капацитете из Србије но да овде инвестирају.
Стојковићев кратки помен куповине авиона Рафал од Француске 2025. као знак јачања веза са ЕУ занемарује чињеницу да су такви уговори често симболични гестови, а не доказ дубоког стратешког партнерства. Србија нема никакво партнерство већ само листу уцена и притисака од стране Брисела и Вашингтона а ни Москва и Пекинг нису безазлени у односу на Запад. План да ми једнострано се одрекнемо Русије и Кине а да од Запада немамо никакву подршку због тога није план већ самоубиство.
Стојковићева тврдња да ће санкције „спонтано“ срушити руски стуб превише поједностављује отпорност веза Србије са Русијом. Упркос санкцијама, Русија остаје кључни снабдевач енергијом, а културне и историјске везе пружају заштиту од наглог прекида. Слично томе, док амерички притисак може ограничити кинески технолошки утицај, економско присуство Кине – кроз инфраструктурне пројекте и експлоатацију ресурса – не може се лако демонтирати. Стојковићев аргумент да удаљеност Кине спречава интервенцију је тачан, али игнорише способност Кине да врши економски притисак на даљину, што је глобално ефикасно примењивала.
Све ово нас још више уверава да морамо имати неутралну и диверзификовану спољну политику ако желимо да опстанемо. Потпуни преокрет ка западном усмерењу ризикује изолацију Србије од алтернативних партнера, остављајући је рањивом на захтеве Запада без загарантоване подршке. Осим тога већинска Србија је против тога па би то изазвало нови талас подела и блокада по Србији који би се мобли завршити и грађанским ратом. А то ако имамо и мало памети никако не смемо да ризикујемо. Србија треба да диверзификује своју спољну политику у правцу нових играча попут Израела и Индије а да прецизно и нијансирано балансира међу постојећим играчима на Балкану. То значи продубљивање веза са Западом у областима које су и нама а не само њима корисни али и чување добрих односа са Истоком јер нам је то «тржишна предност» у односу на друге државе у Европи
