Сенке УДБЕ и прелази издаје – хроника једне пантљичаре
Сећам се тачно пре десетак година, прочитавши текст Љиљане Смајловић, послао сам поруку пријатељима – Недељник је усташки часопис. И много је гори од оних отворено антисрпских Времена и Данаса. То је видим касније схватио и намучени Ћирјаковић коме другосрбијанци нису узели само душу.
Није то била фраза из беса; био је то суд о медију који је, под маском либералног гласа, систематски гурао наратив о српској кривици, о „геноцидном народу“, о потреби да се Србија каје преко самопоништења до самуништења. Ти медији се деле на оне отворено антисрпске који су чеда Латинке и оне који глуме српско становиште и који се куну у Добрицу и у новог Добрицу Ломпара. Једни хвале Ђиласа као комунистичког дисидента и касније либерала, а други Матију Црногорца који је овде у улози „Србина“. Две екипе УДБА тима су све покриле и европејце и патриоте.
Ђиласова Нова класа није била само критика комунистичких непочинстава. Била је оружје. Написана у ЦИА, штампана у милионима примерака. Ђилас је пао јер је хтео демократизацију СФРЈ и партије, а по налогу Запада. Он је био оно „први певци заврше у супи“. Касније смо ишли путем Ђиласа преко Латинке и Стамболића, али и раног Милошевића. Наша УДБА је радила за Америку, а намигивали Совјетима – то је био модус операнди и тако смо добро живели на страним кредитима јер смо одрађивали посао. Они су већ за живота Тита спремали крвави распад земље заједно са усташама из Канаде. Они нису били маргинални фанатици – били су кључни фактор у разбијању Југославије. Финансирали су, обучавали, лобирали. Њихове мреже биле су мост између хладноратовских обавештајних игара и националистичког хаоса деведесетих.
А Тито? Био је геополитички играч англосаксонаца – мајстор балансирања између Истока и Запада, али увек у служби већег плана. После 1948. и сукоба са Стаљином, постао је миљеник Вашингтона и Лондона. Несврстани покрет? Само параван. Добијао је милијарде долара кредита, оружја, технологије – све да држи Југославију као тампон-зону против Совјета а Несврстане као покрет кјим се развлашћују старе европске метрополе кроз контролисану деколонијализацију а да нове државе не иду ка Москви. Али цена је била висока: УДБА је постала продужена рука ЦИА-е у Европи, пратила совјетске агенте, али и српске националисте.
Тито је био „наше куче“ у Белој кући, како су га звали у интерним документима. Спремао је терен за каснији распад – слабећи српски елемент на свим просторима и на свим нивоима, јачајући федералне републике, гушећи сваки покушај централизације. Англосаксонци су хтели слабу Југославију после Тита, а како им ни то није било корисно са падом комунизма добили су крвави рат који им је био користан на ише нивоа.
Тито је умро 1980, али његова игра се наставила: УДБА мреже прешле у службе нових држава, а кредити су постали дугови који су нас гушили. Комунизам и УДБА нису мртви код Срба, само су се трансформисали. То је пантљичара: ако јој се не откине глава, стално прави нове сегменте, нови репови ничу, нови отрови се убризгавају. И сиса жртве до смрти. Глава је недодирљива – похрањена у Кући цвећа, под стакленим звоном, окружена цвећем и митовима. Док год се клањамо том маузолеју, док год се деца уче да је „друг Тито“ био „највећи син наших народа и народности“, пантљичара живи. А живи и у медијима, у политикама, у главама.
Много Срба из Србије, али и оних из Црне Горе или Босне или Хрватске, су свесни или несвесни чувари те антисрпске ватре која није угашена на Дедињу. Чувари тог ужасног завета интернационала – уништити Србе и српски дух. Не кажем то из мржње, већ из туге. Дозволили смо да нас превесла Хрват, и то не један већ више њих.
То је куга која уништава Србе: дух кетмана који су Турци оставили у Босни и Херцеговини. Кетман – лажно прихватање, двоструки језик, јавна послушност, приватна издаја. Није то само муслиманско наслеђе. Пренело се и на Србе – они који нису знали да се то модерно зове буразерско спиновање. Данас кажеш једно на кафи, друго на ТВ-у, треће на друштвеним мрежама. Сви лажу, сви се праве, сви чекају „куцање часа“. Али час не куца сам. Мораш га ударити чекићем. Док глава пантљичаре живи у Кући цвећа, док наше школство, културу, медије држе антисрби, југословени, европејци, разни сепаратисти – ми немамо даха. Срби су мањина у својој земљи без обзира која власт била актуелна.
Време је да се откине глава пантљичаре. Не чекићем, већ истином. Не мржњом, већ сећањем. Не осветом, већ правдом. Јер док год пантљичара дише, Србија крвари. А крварење траје већ предуго.
