Цариградска Патријаршија је након једног повећања броја активних епископа у Аустралији, одмах по доласку архиепископа Макарија, одлучила да њихов број додатно прошири управо именовавши чак четири нова епископа и уздижући једнога од садашњих у ранг митрополита.
У пракси ће ово да значи да ако (/када) се опет буде састајало сабрање канонских епископа Океаније, тело у којем је и СПЦ раније учествовала, биће осигурана апсолутна доминација грчких епископа. Њих десетак наспрам по једног српског, руског, руминског, антиохијског (ако би сви учествовали). [Ипак са садашњим стањем међуправославних односа не видим разлог зашто би било ко учествовао на тим сабрањима док се фундаменталнији проблеми нашег међуправославног „заједништва“ не реше.]
Док су, с једне стране, потребе грчке пастве на поменутом простору веће, јер их бројчано има више, у чисто статистичком смислу оне ипак нису десет пута веће него потребе наше српске Цркве. С друге стране, сви грчки епископи, чак и митрополити, иако су им на управљање дати градови и области немају реално никакву извршну власт осим власти да послушају и спроведу вољу Архиепископа, и даље, истанбулског Патријарха. То је тако због високо централизованог уређења њихове Цркве. У реалном и компаративном смислу извршна власт њихових митрополита и епископа је на нивоу „власти“ једног архијерејског намесника у СПЦ.
Док је, дакле, њихова Црква централизована у смислу власти, са много епископа који су реално развлаштени, наша Црква је централизована у смислу части, јер је само један епархијски епископ, а извршавање административних функција Цркве је распоређено по намесништвима која су под директним надзором тога једног епископа. Што представља одређено оптерећење за епископе јер значајан део времена морају да проведу бавећи се административним техникалијама и надзором истих.
Ми смо у уређењу наше Цекве до сада имали такав модел, са мало епископа, не само у дијаспори него и у отаџбини. Најбољи пример су многољудне епархије са само једним архијерејем где епископи не стижу у једној години ни да обиђу све храмове у повереној им епархији, а камоли да врше надзор над духовним напретком поверене им пастве у оној мери у којој је можда потребно и у којој би то господа Архијереји желели. Наравно, тачно је и да се у већини таквих епархија овај недостатак компензује добрим унутрашњим уређењем или вансеријским умећем и способношћу Епископа па се озбиљније последице не осећају.
Међутим, сваки већи град, чак и у далекој дијаспори, уз успостављање бољег уређења могао би да издржава епископа (скромнијих потреба) или тачније, епископа викара правјашчем архијереју. Локално присуство епископа на мањим географским просторима, што је нарочито важно у територијално великим епрхијама, вратило би нас и у еклисиолошком смислу ближе искуству ране Цркве када је Црква и доживљавала свој највећи процват. Када би се, хипотетски, ово применило на горе наведни случај ми бисмо на простору АУ-НЗ имали једног правјашчег архијереја са 6 викара. А слично би било и широм СПЦ у свету.
За очекивати би било да такав приступ, због резултирајућег административног растерећења, може да отвори могућност за још озбиљнији пастирски рад, а притом би амортизовао и неке спољашње притиске на нашу Цркву. А у односу са световним властима појачао би нашу видљивост и значај. Наравно, од примарне важности би било јасно дефинисање шта такви викарни епископи могу, а шта не могу да раде, у духовно-административном смислу. Било би неопходно и успостављање јасних и циљаних ограничења због очувања канонског јединства СПЦ и спречавања разних видова сепаратизма проузрокованих или искушењем власти или притисцима на Цркву.
У сваком случају, друге помесне Цркве очигледно прилагођавају моделе свога уређења зависно од историјских околности, датости, циљева и амбиција. Није ни нама на одмет да размишљамо о потребама наше пастве.
Аутор: Ведран Гагић
Извор: Ведран Гагић
