Венеција – заборављена мајка Црне Горе
Венеција је елемент у историји Црне Горе који се у фуснотама помиње, а кључни је фактор који диференцира модерну црногорску нацију у односу на српску. Венецијански лав се стоји на грбу Црне Горе, са пуним правом! Дохватимо се теме коју други заобилазе!
Светосавски православни идентитет у Црној Гори је дубоко укоријењен. Комунизам је покушао да му дубоко коријење исчупа, сасијече и да накалеми атеистички црногорски идентитет. Овај пројекат је кренуо са добрим успјехом, сада је у већ другој дубокој кризи (прва је била 1980-2000).
Ипак, погрешно је мислити да је овај комунистички пројекат црногорске нације, (поново покренут 2000тих америчким новцем) потпуно нов и неутемељен у историји. Кључ за разумјевање је Венеција! Данас Венеција обитава у свијести просјечног човјека као романтично, идилично мјесто на каналима ушћа ријеке По, за које се треба бринути да олујне воде Јадрана га не потопе и са собом однесу непроцјењиво културно богатство.
У тренутку када је Наполеон коначно угасио Републику Светог Марка 1797., Венеција је већ одавно била премашила свој зенит. Енормни капитал богатих венецијанских племићких породица,стечен на најокрутније начине, већ је био пребачен у Амстердам па у Лондон. Ове породице често могу да прате своју лозу до меркантилног слоја позног Западног римског царства и преживјеле су његову пропаст.
Венеција је више баштиник Картагине него Рима – поморска и трговачка суперсила свог времена, познати свијет је премрежила шпијунима, свој интерес и безбједност је увијек стављала на прво мјесто. Владала је новцем и интригама.
Мало је познато да је Венцијанска империја прва осмислила плантажни начин производње, и примјењивала га на Криту. Ово је касније послужило као модел по коме је покренут израбљивачки начин производње шећера на Карибима.
За потребе своје моћне морнарице, посјекли су приморске шуме Боке и Крита, оставили полупустињске крајолике. Венеција није вољела да улаже новац у копнене трупе и често је посезала за плаћеницима и нерегуларним трупама.
Ту улази у причу Црна Гора. Пропаст Српског царства је Венеција искористила да се домогне приморја од Боке до Драча укључујући и плодне равнице Скадра и Љеша. Плодне равнице је у XV вијеку морала препуштити Османској империји, која је за исте била заинтересована због феудалне/аграрне природе њене привреде, дочим стратешки важну луку Котор није била спремна да препушти (Котор је једино насеље у данашњој Црног Гори које није било ни дана под османском управом – упркос монтенегринским митовима који исту тврдњу на подловћенску Црну Гору шире).
Залеђе Котора (подловћенска Црна Гора, Стара Црна Гора) је тада већ око 100 година под османском влашћу. Исламизација становништва је узнапредовала, око 8 џамија постоји на том простору, који су османске власти организовале у 4 нахије и санџак Карадаг.
Овом санџаку су припадале и солане у Грбљу, које су доносиле највећи приход. Када су Грбаљ изгубили и препуштили га Венецији, приходи санџака су због неплодне земље толико опали да је санџак расформиран, и прикључен Скадарском санџаку.
Пошто није било начина да се направи исплатива управа на том простору, Османлије су се задовољавале годишњим купљењем харача, и дозвољавали су малобројном горштачком становништву да се самоорганизује.
Покретањем непријатељстава са Османским царством у доба Кандијског рата, Венеција одлучује да инвестира новац у изградњу тампон зоне својој стратешкој бази у Котору: ступа у контакт са локалним кнезовима и хајдуцима, организује протјеривање Османлијама лојалног становништва (тзв. истрага потурица, мотив Горског вијенца).
Венеција одлучује да влада подручјем 4 подловћенске нахије преко своје посаде на Цетињу, касније преко локалних кнезова, којима је уплаћивала новац, давала политичку заштиту, и додијелила им титулу Гувернадура – управника.
На овај начин Црна Гора улази на историјску сцену, као придружена територија Венецијанске империје, тампон зона, којим Венеција директно не управља, коју може лако препуштити Османлијама, или употребити против њих.
Повукао бих паралелу са данашњом америчком управом на Косову. Венецијански интерес није било ширење ове територије, јер то није служило сврси заштите Боке которске. Зато Црна Гора остаје у границама 4 нахије све до кључног тренутка на крају XVIII вијека: пропаст Венеције и улазак Руске империје на велика врата у политику Османског царства на Балкану.
Руска империја није имала повјерења у про-западне елементе у Црној Гори попут гувернадура, одлучује да оформи сопствену управу. Једино су повјерења имали у црквену породицу Петровића-Његоша, баштинике православља и српства. Руским парама и престижем руског цара, креће експанзија Црне Горе. Петровићи никада не би завладали Брдима, касније Херцеговином да нијесу то радили по налогу и у име руског цара, и на идеологији обнове Душановог царства.
Период власти Петровића је познат читаоцима. Оно што је погрешно је узимати званични став династије Петровић-Његош за став читавог становништва. Вјекови латинског утицаја у Црној Гори преко Венеције и њене управе су у подловћенског Црној Гори створили специфичан идентитет који јако нагиње католичанству, Котору, Далмацији, Италији.
Овај народ је био спреман да одбаци православље када су комунисти увели атеистичку страховладу. Данас народ из ових крајева качи шаховнице за своје празнике, пјева из душе Томпсона, органски мрзи православље.
У критичним тренуцима историје, одједном се појављују те давнашње границе венецијанске Црне Горе. Примјери: – устоличење митрополита Јоаникија II протиче у потпуном миру и у свечаној атмосфери у Подгорици 05.09.2021. За то вријеме, у 4 подловћенске нахије је ванредно стање, људи су на улицама и барикадама, блокирају путеве. Симптоматично је да Подгорицу нијесу ни покушали да бране, знајући да су ту у мањини. – подјела Црне Горе под италијанском окупацијом 1941-44. Подловћенском Црном Гором, са придодатим Баром управљају црногорски националисти Крста Зрнова Поповића, остатком Црне Горе српски националисти под командом Баја Станишића и Павла Ђуришића.
Венецијанске границе поново испливавају. За крај бих поменуо да је Котор и данас кључно мјесто преплитања, размјене идеја и сарадње црногорског национализма са малобројним али жилавим хрватским национализмом и србофобијом. Најбитнији идеолози србофобног црногорског национализма долазе управо из Котора и Боке (Ранко Кривокапић, Радослав Ротковић, Шпиро Кулишић).
