Бранко М. Жујовић
Маргарета Башарагин изненадила је нашу редакцију позивом да сутра присуствујемо полагању венаца на спомен-плочу у Жутој кући, поводом 80. годишњице од успостављања окупационих казамата у тој згради, које организује Удружење “Женске студије и истраживања”.
О страхотама кроз које су Суботичани у Жутој кући пролазили током окупације у Другом светском рату данас се међу припадницима млађе генерације мало или ништа не зна. Међу заточеницима Жуте куће било је стотинак жена. Према подацима Историјског архива у Суботици, у Жуту кућу су биле приведене 102 Суботичанке.
Био је то повод да ове недеље, осим са архивистом Дејаном Мркићем, о Жутој кући током Другог светског рата поразговарамо и са Маргаретом Башарагин, ауторком пројекта чији наслов дословно гласи „Антифашисткиње Суботице: скојевке, партизанке АФЖ-овке“.
Поменули сте да сте истраживали архивску грађу о женама које су биле скојевке, партизанке или су биле ангажоване у Антифашистичком фронту жена и да су многе од њих десетак, чијим сте се биографијама бавили, завршиле у Жутој кући. Можете ли да нам предочите најважније информације о тим личностима, њиховом тамновању у Жутој кући и ономе што су тамо доживеле?
Башарагин: Удружење „Женске студије и истраживања“ Нови Сад, подружница у Суботици, тренутно реализује пројекат „Антифашисткиње Суботице: скојевке, партизанке АФЖ-овке“ који финансира Реконструкција женски фонд, Београд. Пројекат траје од маја до децембра ове гоидне. Циљ пројекта је допринос колективном знању и сећању на доприносе жена током историје у борби против фашизма и очувању мира, кроз истраживање и бележење животних прича знаменитих антифашисткиња Суботице.
Током истраживања архивске грађе и литературе испоставило се да се овога септембра 2021. године навршава тачно осамдесет година од када је Жута кућа „активирана“. У августу 1941. је фашистичка окупаторска власт у Суботици започела масовна хапшења комуниста и комунисткиња, скојевки и скојеваца. Велики број њих затворен је управо у Жутој кући – злогласном мучилиштву. Међу њима било је и стотинак жена чија је имена забележила Магда Бошан Симин и сама затвореница у Жутој кући.
Магда Бошан Симин (1922, Сента – 2004, Нови Сад) била је новинарка и списатељица, једна од оснивачица Радио-Новог Сада. Објавила је низ књига у којима сведочи о страдањима у Другом светском рату, па и у Жутој кући у Суботици, у којој је боравила током 1941. г.
Посебно бих истакла књиге „Док вишње процветају“ (1958, Братсво-јединство, Нови Сад) и „Зашто су ћутале? Мајка и ћерка о истом рату“ (Магда Бошан Симин и Невена Симин, 2009, Футура публикације, Женске студије и истраживања, Нови Сад).
У њима се веома верно описују страшна мучења агента, специјално школованих у посебним гестаповским школама. Батинали су жене и мушкарце кундацима, цокулама, стезали лобање каишевима, полугама, стављали пендреке у вагиналне отворе жена, стезали мошнице мушкарцима. Затвореници су свакога дана од четири сата ујутру до десет сати навече били принуђени да седе лицем окренутим према зиду, непомично и без гласа, док су наоружани жандари стражарили између њих и иза њихових леђа.
Kаквог су кова биле жене чије сте биографије проучавали? Kако би се данас уклопиле у друштвене токове и трендове?
Башарагин: Данас нам је безмало незамисливо да девојке од свега шеснаест година, какве су 1941. г. биле скојевке Лили Бек или Едита Спитзер, извршавају партијске задатке – једна је учествовала у паљењу жита, а друга сипала шећер у резервоаре и бацала ексере на путу између Суботице и Палића да онеоспособи непријатељска возила. Обе су завршиле у Жутој кући, касније у малолетничким затворима. Биле су спремне да жртвују живот за слободу у којој ми данас уживамо, страдале су за своје идеале и нису одале никог када су крвнички мучене.
На који начин би, имајући у виду сазнања до којих сте дошли, требало неговати успомену на догађаје који су се у Жутој кући одиграли током Другог светског рата?
Башарагин: Сасвим је јасно да нарочито млади данас располажу недовољним подацима када је у питању ово мучилиште, али исто тако и о Суботичанкама и Суботичанима чијом заслугом и жртвом, између осталих, уживамо у миру и слободи. Фашистички терор сваке врсте никада не треба да се заборави и наша је дужност да стално подсећамо на ове немиле догађаје који су се десили у нашем граду. Осим одавања почасти жртвама, страдлницима/ама и борцима и боркињама на значајне датуме у вези са Другим светским ратом код нас, потребно је додатно едуковати младе (али и све остале) и непрестано подсећати било путем јавних трибина, предавања, комеморација или публикацијама на основу истраживања. То је наша заједничка обавеза према генарацијама које долазе.
Шта нам можете рећи о својој организацији, који су њени циљеви и за шта се залаже, као и о њеној суботичкој подружници?
Башарагин: Женске студије и истраживања су интердисциплинарни алтернативни високошколски образовни програм који обједињује наставу, истраживање и издаваштво у јединствен програм за жене (и мушкарце) како би се побољшао положај жена из различитих националних заједница, са посебним акцентом на групе са мање друштвене моћи. ЖСИ реализује, између осталог, и два дугорочно осмишљена пројекта: „Животне приче жена из Војводине“ и „Знамените жене Новог Сада“. До сада су објавиле 35 публикација, пре свега животних прича жена из Војводине
Подружница у Суботици покренута је фебруара 2020. годне. До сада је објавила две књиге „Знамените Јеврејке Суботице“ (М. Башарагин, 2020, Фут. публикације и ЖСИ, Нови Сад) и „Соња Лихт: животна прича“ (М. Башарагин, ур, 2021, Фут. публикације и ЖСИ, Нови Сад). Све пубилације су доступне на сајту ЖСИ.
Тежимо да покажемо континуитет настојања у Војводини да се у друштву изједначи, или барем побољша положај жена у односу на положај мушкараца. Указујемо да је и пре нас постојало много добронамерних, храбрих, паметних и упорних жена које су саградиле нашу садашњост. Наша је онда дужност да о томе водимо рачуна, да стално подсећамо на оне пре нас, док смо ми сада, а оне које долазе, знаће то да цене.
Намеравате ли да наставите да делујете у граду и након полагања венаца на спомен-плочу у Жутој кући?
Башарагин: За који месец ће изаћи из штампе књиге „Антифашисткиње Суботице: скојевке, партизанке, АФЖ-овке“, а планира се и изложба на основу ње. Надам се да ће епдемијска ситуација у граду бити повољна и да ћу успешно направити јавну промоцију књиге.
Поменули сте у свом имејлу женска права. Докле је борба за женска права стигла и како Вам она изгледају у распону од Kларе Цеткин и Розе Луксембург до данашњих феминистичких покрета? Рекао бих, а Ви ме исправите уколико грешим, да је значењска супстанца, да не кажем комплетна семантика, именице левица у њеном политичком значењу значајно промењена и да су права жена данас често злоупотребљена.
Башарагин: У 2019. години навршило се 100 година од убиства Розе Луксембург (5. март 1871 – 19. јануар 1919), најзначајније политичарке у Европи с краја 19. и почетка 20. века, антифашисткиње, социјалисткиње, боркиње за људска права, поред осталих важних идентитетских особина. Нажалост, у Србији се не проучавају систематски њен активизам или доприноси развоју идеја о слободи мисли и равноправности жена и мушкараца, када те податке тражимо на различитим нивоима образовања од предшколсоког до универзитетског. Изузетак су мале оазе женских и родних студија, као и различитих женских невладиних организација.
Удружење ЖСИ је до сада у дужем временском периоду организовало трибине, предавања и друге облике подсећања на Розу Луксембург, са циљем да се обнови сећање на њу и поново разговара о њеном значају и посебном доприносу, афирмишу њене револуционарне идеје које су актуелне. Основни политички став Розе Луксембург: примат класног над националним, интернационализма над националним и отаџбински принципом. Томе Роза остаје верна до смрти.
Шта нам искуства Суботичанки, чије сте биографије проучавали, поручују у XXИ веку?
Башарагин: Анифашисткиње Суботице, скојевке, партизанке и АФЖ-овке пред собом су имале идеју заједништва и љубави према ближњем. Уз то су биле изнад националних, културних, језичких и верских разлика. То су општељудске и безвременске вредности којима тежимо и ми.
суботичке
