Вилијам Енгдал, историчар и економиста, истраживач је чије књиге и студије откривају слику догађаја симулакрумски скриваних у обландама интерпретација институционално подржаваних историографија и званичних интерпретација. Његова прва књига – „Столеће рата: англо-америчка нафтна политика и Нови светски поредак“, разматра јавности непознате агенде вођења ратова и улогу политике нафте и енергената у бројним догађајима попут првог нафтног шока раних 70-тих, збацивања шаха у Ирану 1979. године и бројних других преломних збивања.
Енгдалова књига: „Семе уништења: Скривена агенда ГМО“, једна је од најважнијих књига нашег времена. Она показује актуелност еугеничких идеја у основи наметања ГМО семена које, како аутор у предговору каже– „надилазе све што је овај писац током свог тридесетогодишњег рада открио на подручју економских и политичких догађаја, нафте, светске пољопривреде и трговине. Оно што сам почео откривати, надилазило је размере манипулација које су довеле до арапско – израелског Јом-кипурског рата из 1973. године. А те манипулације осмислила је строго тајна скупина бираних водећих особа из интересних кругова Владе, међународних банака и мултинационалних компанија, такозвана „група Билдерберг“. У својој књизи „Стољеће рата: англо-америчка нафтна политика и нови светски поредак“ истражио сам ту и друге завере које су служиле томе да Сједињене Америчке Државе и шачица водећих светских банака и компанија после 1945. године завлада светом. Заиста, завера о манипулацији генима, јер то јесте завера, тако је велика да измиче људској машти. Она је тако смела и истовремено тако једноставна да је до данас успевала да прође углавном неоткривена.“
Ваша књига: „Семе уништења, геополитика генетички модификоване хране и глобално царство“, показала је како су Вашингтон и четири гигантске англоамеричке компаније за пољопривредни бизнис, испланирале да завладају светом преко својих патената за производњу генетички модификоване хране. Оне то чине како би контролисале храну широм света, и користиле генетички модификовану храну и технологију за њену производњу као моћно оружје којим би награђивале пријатеље и кажњавале оне који то нису.
Можете ли да нам појасните порекло ових идеја, као и где и како су оне биле примењене?
Одлучио сам да напишем књигу „Семе уништења“ пре неколико година када сам у својим истраживањима, радећи на књизи „Столеће рата“, (а у то време сам знао веома мало о техникама генетичког инжењеринга за производњу хране), наишао на извештај, документацију уз помоћ које је објашњена улога Рокфелерове фондације деценијама уназад, која иде до самог оснивања фондова за финансирање научних истраживања у области генетичког истраживања и требало је да омогући политику контроле исхране становништва. И то истраживање је учинило да се у мени упале сви аларми и зазвоне сва звона зато што сам знао шта то може да значи, колико су моћне ове фамилије, будући да сам се суочио са резултатима њиховог деловања на пољу нафтног бизниса.
И онда сам дошао до материјала који је показао да је Рокфелерова фондација финансирала истраживања на Харвардској пословној школи, (они увек бирају научну елиту широм света за своја истраживања) како би формирали оно што су професори са Харварда назвали: Агробизнис. Тако је постављена научна основа за развој агробизниса, она је омогућила индустријализацију производње хране на светском нивоу. На исти начин на који је 20. година прошлог века Рокфелер картелисао и монополисао контролу нафте широм света, започет је и умногоме успостављен сличан процес у домену производње хране.
Урађено је веома много на настојању да човек изгуби осећај везаности за земљу и одговорност према ономе шта уноси у свој организам. Профит је једна страна ове дијаболичне повести.
Више од трилион долара заради се годишње од међународне трговине храном. Већина хране коју добијамо у нашим продавницама у Западној Европи и САД, није уопште погодна за људску употребу. Ако могу да будем искрен она је толико индустријализована и препуњена хемикалијама, различитим вештачким укусима, вештачким шећерима, аспартамом… да је не би требало јести. Један од резултата такве исхране је огроман пораст најразличитијих алергија, дијабетеса итд. Познато нам је шта се догодило са младим човеком у пуној снази који се 30 дана хранио искључиво мекдоналдсовим производима. Сви здравствени параметри су указивали на драматичну позицију у коју је овај млади човек довео свој организам и лекар му је стриктно забранио даљу исхрану у овим ресторанима, омиљеним местом већине људи на планети. Млади људи су потпуно окренути оваквој врсти хране будући да је природна пољопривреда, традиционално породично фармерство готово искорењено. Кампања коју вршим приликом гостовања широм света од Кине до Балкана, Немачке и Аустралије и тако даље, усмерена је на указивање веома штетних последица од нестанка породичне пољопривреде. Ја потичем из породице скандинавских фармера насељених у северној Дакоти и свестан сам шта је значио такав однос према производњи хране. А једном када изгубите то знање и осећај да само породична фарма може да обезбеди човеку оно што му је заиста потребно, онда се окрећете индустријски произведеној храни која сировине добија од животиња са пренатрпаних концентрационих одгајалишта, пренатрпних свињама и пилићама, који се одржавају у квартовима градова где се шире болести и заразе, а животиње тешко могу и да дишу, живина готово не може ни да окреће главу.
То су прави концентрациони логори за животиње!?
Техничка реч је кеифлс: Организација за концентровани узгој животиња. Прошлогодишња хистерија око тзв. „Свињског грипа“ била је нешто око чега нисам био уопште забринут. Али постоји велика и права опасност по људско здравље као директне последице оваквог начина чувања животиња у тим пренатрпаним просторима, у којима су свиње тако згуране да се налазе буквално једна преко друге, и где се језера фекалија сливају у земљу. И то је у ствари условило појаву првог случаја грипа у Мексику у Вера Крузу. На фабричкој фарми Смит Филд за производњу хране, највеће на свету компаније за индустријски узгој свиња, становници у Мексику који се налазе у близини Смитфилдових постројења у Вера Крузу су месецима пре избијања тзв. „Свињског грипа“ протествовали и марширали против ове фабрике тврдећи да се њихова деца и животиње разбољевају, да им се појављују различити процеси на кожи, да долази до кашљања и гушења, и да им се јављају разне друге манифестације. Не само да језера фекалија, као природна последица узгоја на десетине хиљада свиња, на оваквим фармама представљају огромну опасност и извор заразе и болести, већ је од велике опасности по здравље чињеница да се ове свиње прскају спрејовима са хемикалијама које спречавају инсекте да их нападају, као и да им се убризгавају и ињекције са антибиотицима који делују на животињске хормоне тако да оне брже расту и добијају потребну тежину, али представљају и заштиту од обољевања од многих болести. Дакле, животињски продукти, фекалије и мокраћа су препуни токсичних материја и хемикалија што представља извор могућности за различита тровања. Замислите сироту, мексичку децу, школарце који се играју око ових лагуна, а њихови пси и кућни љубимци упадају у воду која је контаминирана и на тај начин шире заразу. Мислим да би требало спровести ригорозну истрагу за испитивање санитарних и здравствених услова на овим фармама у оваквим индустријским конгломерацијама широм света, у Вијетнаму одакле је потекао птичији грип, у Вирџинији и другим земљама широм САД. Не знам каква је ситуација у Србији али знам да је у Румунији, Бугарској, Пољској и другим европским земљама компанија „Смитфилд“ и те како умешана у реструктуирање пољопривреде, и она све више сели свој начин рада у земље Источне Европе, мислећи да ће њихови прописи бити и те како благонаклони и да ће се моћи извући без икаквих последица по своје смртоносно деловање.
Рад ГМО и имплементација програма „Монсанто“ корпорације нанела је огромне штете пољопривреди и људима у бројним земљама. Парадигматичан је пример Аргентине.
Да, случај Аргентине је прави показатељ како ради „Монсанто“. Под Карлосом Менемом, председником Аргентине током смртоносне кризе крајем 80-их и почетком 90-их, Менемова влада је формирала комисију која је организовала састанак иза затворених врата, а требало је да испита могућност издавања лиценце да се генетички модификовано семе тестира у Аргентини. Менемова влада је 1994. године дала искључиво право за сађење „Монсанту“, највећој корпорацији за производњу генетички модификоване хране на свету: највећој компанији за производњу семена и технологије за производњу пестицида и међу пестицидима – глифоцида. „Монсанто“ је био близак Бушовој породици и Бушовој администрацији и већини чланова Клинтонове администрације. Као и Карлос Менем, кога је Бушова администрација славила и промовисала као спаситеља Аргентине. Тако је „Монсанто“ добио ексклузивно право да сади патентирано семе соје 1994. године у Аргентини. Аргументација, оправдање за овакве потезе било је да ће доћи до велике извозне добити, зато што се соја користи за потребе индустријализоване пољопривреде у САД, Европи и широм света. То је животињска храна за коју се тврди да има много протеина што је проблематична тврдња, али то је већ једна друга прича. Било како било, Аргентина, која је 60-их и 70-их година поставила можда највише пољопривредне стандарде на свету, не само међу земљама у развоју: квалитет аргентинске говедине је био највећи (Ми, Тексашани се и те како поносимо својом говедином али увек истичемо да она није ни налик аргентинској), је постала рај за „Монсанто“.
Највеће жртве корпоративне похлепе били су мали земљопоседници. Економска криза је искоришћена како би већина људи остала без земље, а „Монсанто“ постао власник огромних пространстава најбоље аргентинске земље.
Аргентина је имала традицију породичног фармерства, малих земљопоседника, док је већина земље била у поседу латифундиста, власника огромних плантажа. Но, промене које су уведене за време владавине Карлоса Менема, омогућиле су да „Монсанто“ и друге корпорације искористе предност велике финансијске кризе како би купиле најбољу земљу, примарно земљу малих фармера у Аргентини, и претвориле је у земљу за масовну производњу у потпуности компјутеризовану. Земљу за производњу овакве хране није потребно копати, трактор са сателитском навигацијом обавља сав посао из компјутерског даљинског центра, а није потребан ни возач како би се соја засадила на десетинама хиљада хектара у Аргентини.
Сељаци који су радили на фармама остали су без посла, а земља је припала многим мултинационалним компанијама и људима попут Џорџа Сороша, он је постао највећи власник обрадиве земље у Аргентини током тог времена. Отпор сељака оваквим моћним интересима пољопривредног бизниса резултирао би по правилу њиховим слањем од стране владе у војску или би се изненада суочили са ватром која би, као случајно, запалила њихове куће и на тај начин су били присиљени да оду у градове.
Генерална идеја по којој се процес преузимања земље и пољопривреде у Аргентини одигравао била је спровођење глобализације светске пољопривреде.
Бројни су показатељи да се у Србији приводе крају припремне акције одвијане мимо јавних и научних расправа и очију јавности са циљем да се у Скупштини републике Србије усвоје амандмани на законе који не дозвољавају узгој ГМО на територији Србије. Документи УСДА потврђују изразиту решеност да се ГМО компаније дочепају српске пољопривреде. Србија није члан ни ЕУ ни СТО (Светске трговинске организације), што јој оставља лепу перспективу узгоја здраве хране али недавно смо се суочили са изјавом амбасадорке САД у Србији Мери Брусе Ворлик (Марy Бруце Wарлицк) да је један од главних циљева САД да помогне Србији да се придружи СТО.
Мери Брус Ворлик је служила као вршилац дужности заменика помоћника државног секретара за одбрану за Русију, Украјину, и евроазијску политику, пре него што је дошла у Србију. Њен супруг Џејмс Ворлик (Јамес Wарлицк) је у исто време амбасадор у Бугарској. То сугерише известан фокус геополитике САД у региону. Притисак да се Србија придружи СТО, у корелацији је са чињеницом да правила која успоставља ова организација (СТО) стављају приоритет трговине изнад здравља и безбедности земље. Пољопривредна проблематика је у оквиру СТО решавана по нацртима водећих компанија САД за агробизнис, каква је највећи светски поседник ГМО семена „Монсанто“.
Ваше брилијантне анализе показале су са узгојем ГМО да се свет суочава са уништавајућом и ужасавајућом перспективом. У тексту: „ГМО житна катастрофа у САД је лекција за цео свет“, откривате да постоји велики притисак на ЕУ, Русију, Кину, Турску, Украјину од стране Обамине администрације да прихвате ГМО усеве из САД. Да ли ГМО видите као најјаче оружје моћних елита?
Притисак на ширење патентираног ГМО семена је по мом мишљењу један од најопаснијих трендова у људској историји. Он обезбеђује позицију за три гиганта агробизниса САД —„Монсанто“, „ДуПонт“, „Доw Цхемицал“— потенцијалног монопола на светско биљно семе преко патената на модификовано семе. А, откривено је и да је влада САД финансирала развој типова спермицидног ГМО кукуруза, дакле таквог ГМО кукуруза који сперму мушкарца чини неплодном – неспособном да произведе нову људску јединку.
У својим текстовима, представили сте нову, велику научну студију спроведену од стране интернационалног научног тима која је потврдила да је „ ‘Роундуп’, производ „Монсанто“ корпорације, токсичан и опасан како по људске тако и животињске организме“. Који су главни закључци ове студије?
Најновије научно истраживање спровео је, како сте рекли, тим интернационалних научника предвођен професором Андресом Караском (Андрéс Царрасцо), шефом Лабораторије за молекуларну ембриологију на Медицинском факултету Универзитета у Буенос Аиресу и чланом Националног савета за научна и техничка истраживања Аргентине. Ово истраживање представља алармантну демонстрацију доказа који показују да су „Монсанто“ и ГМО агробизнис систематски лагали о сигурности њиховог „Раундапа“. „Раундап“ је у далеко мањим концентрацијама од оних коришћених у пољопривреди повезан са рађањем дефектног потомства. Здравствене последице су огромне и немерљиве. Сви главни ГМО усеви данас на тржишту су генетички манипулисани како би „толерисали“ хербицид „Раундап“.
У смислу перспектива које отвара импостирање ГМО императива широм света, налазите да ниједан пројекат није занимљивији од пројекта мултимилијардера Била Гејтса, изграђеног на једној од најудаљенијих тачака земљине кугле, острву Свалбард у Баренцовом мору на којем је Бил Гејтс инвестирао милионе долара како би изградио банку семена, 1.100 км од Северног пола. Поводом овог пројекта написали сте текст под називом: „Семе судњег дана на Арктику. Бил Гејтс, Рокфелер и ГМО гиганти знају нешто што ми не знамо.“ Може ли права суштина овог пројекта одговорити на питање о будућности читавог човечанства?
Би-Би-Си је овај пројекат назвао: „Семе судњег дана“. Погледајте мапу, видите где је овај пројекат изграђен. На каменитом, неприступачном острву на којем је Бил Гејтс узидао у планину Банку семена, где се чува сво могуће семе свих биљних врста на свету. И банка семена је ту, по њиховој тврдњи како би сачувала светско наслеђе у производњи семена, у случају нуклеарне катастрофе, климатских промена, глобалног загревања, а у оптицају су и друге бајке којима се непрекидно застрашује становништво. Чињеница да су у овај посао на острву Свалбард на Баренцовом мору близу Арктичког круга укључене ГМО компаније Рокфелерова фондација, Фондација Била Гејтса, Сингенте фондација, једна од четири ГМО апокалиптичних компанија, је довољан разлог за забринутост. Наравно, они тврде да се ради о пројекту изведеном у научне сврхе.
Моћна елита осваја право на поседовање банке семена док ће, по свему судећи, остали (народи, државе) изгубити право на поседовање природног семена.
Погледајмо шта се догодило Ираку колевци цивилизације, који се налази у Месопотамији, на ушћу Тигра и Еуфрата. Ирак је колевка пољопривреде и имао је банку семена у којој је, будући да су стално развијали нове врсте жита, било похрањено семе свих произведених врста жита. Та банка семена се, ваши читаоци ће се изненадити, налазила у Абу Граибу, простору познатом по истоименом стравичном затвору за осумњичене терористе, то је била стравично бомбардована територија током инвазије на Ирак и банка семена је сравњена са земљом.
И сада узети сву разноврсност биљног света и однети је на тако удаљено место и финансирати га из таквих извора какви су Рокфелерова фондација и фондација Била Гејтса, заинтересованог за само једну ствар коју може постићи својим новцем, добијеног на основу монополистичке позиције „Мајкрософта“, а то је да се смањи црна популација. Ако следите траг новца који је његова фондација уложила у различите програме у Африци, сви воде ка програмима за контролу броја црног становништва.
Писали сте о састанцима групе Билдерберг. Постоји, међутим једна веома занимљива прича из времена када сте започели са истраживањем које је резултирало појавом ваше књиге: „Столеће рата“.
Састанци групе Билдерберг успостављени су од стране елитних кругова САД, педесетих година прошлог века као покретачки канал за послове елите у области политике, банкарства… Ову групу чини водећа банкарска елита САД, Западне Европе и земаља које су у НАТО-у. Билдерберг је атлантска институција од самог њеног установљења, сви састанци се одвијају иза затворених врата, веома је велико обезбеђење, новинари који су покушали да присуствују састанцима су бивали ухапшени током протеклих састанака, а они којима је омогућено да присуствују долазе као дело клуба и заклели су се на чување тајне.
Да, прича коју сте споменули може да буде занимљива за ваше читаоце. Када сам радио на књизи: „Столеће рата“, пре неколико година, нашао сам се у Француској, где сам био у посети пријатељима и једног преподнева, шетајући обалом Сене и обилазећи антикварнице, што је моја пасија као историчара, наишао сам на једну антикварницу испред које је, на тротоару, стајала кутија са књигама, а из кутије су вирили и некакви мали листови папира. Сагао сам се да погледам о чему се ради и видео на врху утиснут печат на којем је писало: Строго поверљиво- није за објављивање. Питао сам се шта би то могло бити и изнад самог наслова, малим словима, писало је: Билдерберг, мај 1973, Солчибаден, Шведска. И, угледао сам још један из 1973. године. Покупио сам ова два памфлета и на сваком од њих био је својеручни потпис Шепарда Стоуна.
Шепард Стоун са АСПЕН института био је једна од водећих фигура у Билдербергу седамдесетих и осамдесетих година прошлог века.
Да, верујем да је остао и до данашњих дана. Отишао сам у књижару и питао власника колико би ти памфлети коштали и продао ми их је по цени од 25 центи за сваки. Дошао сам кући и имао сам листу учесника са састанка групе Билдерберг 1973.
И, веома значајан увид у агенду састанка групе Билдерберг.
Изванредно значајан: агенда за дискусију била је како обезбедити повећање цене нафте на светском тржишту за 400 одсто од ОПЕК-а. Хенри Кисинџер је присуствовао овом састанку групе Билдерберг, главни човек „Дач Шела“, „Бритиш Петролеума“, челни човек „Атлантик Ричфилд“ компаније, „Ексона“, сви главни људи у пословима нафтног бизниса су били присутни… Рокфелерова банка, Ротшилдова банка у Британији и Француској итд.
Водећа елита моћи САД и Европе је била тамо и они су разговарали о ономе што се заправо и догодило 6-8 месеци после састанка групе Билдерберг, када је Кисинџер лажним дипломатским акцијама покренуо Јом-кипурски рат – рат арапских земаља против Израела, што је водило специфичном арапском нафтном бојкоту према САД, а резултат тога је био повећање цене нафте на светском тржишту за 400 одсто. Тако да је Билдерберг историјски одиграо важну улогу за креирање и реализацију светске политике. Разуме се, није само Билдерберг у питању. Постоје многе такве сличне организације и пренаглашавањем улоге Билдерберга, као тајне, конспиративне организације, не добијамо прецизну слику. Бројне су неформалне прилике за установљење светске политике. Постоји скијашки клуб у Давосу, у Швајцарским Алпима, који је играо ту улогу током последњих 15 година, а ми углавном и не знамо шта се тамо одиграва. Видимо само последице. И бројне друге организације и клубови играју улогу усмеравања светске политике. Трилатерална комисија 70-их и 80-их година играла је такву улогу и тада су сви главни људи из кабинета Џимија Картера били чланови Трилатералне комисије, укључујући и самог Картера и Збигњева Бжежинског. Оснивач Трилатералне комисије је био Дејвид Рокфелер. Ради се о веома моћним круговима и они имају моћне инструменте којима утичу на токове светске историје.
У својим књигама показали сте у каквој се блиској вези налазе криза и рат и можете ли нам рећи шта можемо очекивати у блиској будућности.
Не постављате једноставна питања. Сличне ситуације у прошлости показују колико моћни кругови могу да постану опасни и ирационални када ситуација почне да им измиче контроли и када се глобална империјална моћ нађе у фази колапса. Решење финансијске кризе се не назире у САД. Читавим низом манипулација естаблишмент је успео да изгледа да су све велике банке прошле такозвани „стрес-тест“, али поента је да је финансијска моћ, елита која контролише институције преко Билдерберг групе, Рокфелерове фондације и слично, остала без контроле над светским финансијским системом и да би могла посегнути за оним што им је увек на располагању: милитарним средствима или шокантним догађајем попут Перл Харбура, 11 септембра, пандемијом светских размера, било чиме што ће омогућити да се донесе Марсхал Лоw који би омогућио увођење војне и полицијске управе.
Шта у том смислу можете рећи о сврси постојања мистериозних ФЕМА кампова, распоређених на огромној територији широм САД.
Бројни новинари из целог света покушавају да уђу у траг одговору на ово ваше питање о мистериозним ФЕМА камповима. Ја сам покушавао да дођем до поузданих информација, али то је збиља тешко, како само можете замислити. Мислим да се ради о следећем: када је Доналд Рамсфелд затворио нека од старих војних постројења, нека од њих су се налазила на веома удаљеним местима, у Монтани на пример, где једва да има људи, и нису их продали како би помогли санацији буџетског дефицита, већ су те кампове задржали са све бодљикавом жицом и опремили их потпуно новом електронском опремом. Претпоставка је да могу послужити за интернирање политичких дивидената у случају увођења војне и полицијске управе.
У недавно објављеном тексту под називом: „Wикилеакс – а Биг Дангероус УС Говернмент Цон Јоб“, видели сте узбуну коју је широм света изазвао Викиликс, као нови 9 / 11 – „скандал који треба да послужи како би се спровела дугорочна Обамина и Бушова политичка агенда укидања до сада слободног и бесплатног интернета“. То се прилично добро уклапа са ГМО агендом.
Да, заиста се веома добро уклапа. На основу викиликсових материјала које сам прочитао, мислим да је била паметна обмана обавештајних служби САД да изграде Џулијана Асанжа као дисидента анти-естаблишментског типа, док је у стварности 250.000 наводно украдених документа дозволило ЦИА и другим обавештајним агенцијама да међу многим истинским документима и фајловима „процуре“ спиновани или филовани документи којима се спроводи менаџмент перцепције у корист геополитичке агенде САД.
Додела Нобелове награде за мир, постала је у потпуности орвелијански подухват. Ви сте доделу ове награде за 2010. годину, Лиу Сјаобоу, видели као део дугорочне стратегије САД. Каква се геополитичка агенда крије иза сцене?
Официјелну војну политику САД од Џорџа Буша Млађег, представљала је Бушова доктрина превентивних ратова или војних акција које су имале за циљ да спрече било коју комбинацију моћи да изазове доминацију САД на планети.
Од 2001. године, ова стратегија САД је, са стратегије фокусиране на Русију у циљу распарчавања Русије и њених савезника, усмерена на Кину као највећи изазов доминацији САД. Стратегија САД у овој фази окренута је чињењу онога што ја називам малим „пин прицк“ дестабилизацијама Кине. Оне су започеле америчким финансирањем побуна у Мијанмару и 2008. године на Тибету против Пекинга са Покретом за ослобођење Тибета, финансираном од агенција САД, преко невладиних организација као што су „Натионал Ендоwмент фор Демоцрацy“ и „Фреедом Хоусе“.
Стратегија се потом преусмерила на срце гасоводних веза Кине са Русијом и Казахстаном, као и домаћу производњу нафте у Кини, Xињианг, у којем су биле организоване побуне од стране Светског конгреса Ујгура, финансираног од стране САД и Рабије Кадир, милионерке, најпознатије и најутицајније Ујгурћанке у егзилу и председнице Светског конгреса Ујгура. Сада се ова стратегија све више усредсређује на директније војне провокације против блиских суседа Кине, укључујући и ескалацију војног присуства САД у Авганистану, где је НАТО мисија, како се чини више укључена у заштиту највеће светске производње опијума / хероина, него у економску стабилизацију.
Нобелова награда за мир додељена Лиу Сјаобоу је веома јасан део стратегије производње Кине у новог непријатеља у форми „противника људских права“, као што је то урађено и пре неколико година са Србијом. Из дугог времена које је Лиу Сјаобо провео у САД, видимо да његов профил одговара „дисиденту“ подржаном од стране ЦИА, што многи знају, али мало ко зна да је је Лиу Сјаобо отворено бранио илегалну (супротну законима УН) америчку инвазију на Ирак. Заиста, необичан избор Нобеловог комитета за Награду за мир. Али, јасна политичка мотивација се огледала и у доделама Нобелове награде за мир Бараку Обами или раније Хенрију Кисинџеру и другима, тако да је политички мотивисана линија доделе сачувана и у случају последњег добитника. НАТО елите желе да ослабе и осрамоте Кину како би је испровоцирале да у афекту начини неку претерану реакцију, а то је оно што су Кинези до сада мудро избегавали. Надајмо се да ће то успешно чинити и у будућности.
Извор: diplomatija.com
