Историјска чињеница да су се Арнаути (турски назив) почели масовно досељавати на простор Метохије тек после сеобе Срба 1690.године, многе и данас наводи на закључак да је патријарх Арсеније III Чарнојевић, који је ту трагичну српску сеобу “организовао”, уствари “кривац” (или чак “издајица”) за све што нам се после тога догађало. Шта је ту истина, како је и шта било? Ево мало светла, кроз историјске чињенице, на те трагичне догађаје:
„ИСТЕРАЛИ СУ НАС ТУРЦИ И ОТИШЛИ СМО ДА ЈЕДАН ЗА ДРУГОГА НИЈЕ НИШТА ЗНАО“
Ово су речи патријарха Арсенија III Чарнојевића после Сеобе Срба “истерали су нас Турци и отишли смо да један за другога није ништа знао“, у писму которском провидуру Николи Ерицу од 3/13 октобра 1693. г.
После повратка из Црне Горе у Пећ, 21. новембра 1689.г., непосредно после пораза аустријске војске код Качаника, патријарх је био принуђен да напусти Пећ.
Да се није склонио, Турци би га убили и народ би масовно почео да бежи с њим или без њега.
Зато Патријарх Арсеније III није, дакле, никога покренуо на сеобу, већ је дошло до општег бекства и свако се спасавао како је знао и умео.
Судећи по неким изворима, најмање избеглица било је из Пећи и Призрена, јер су се догађаји тако брзо одвијали да није било времена да се побегне. Тако, рецимо, Тома Расласановић из Ниша 1. априла 1690. г. пише: „Из Призрена и Пећи није могао нико побећи већ су сви остали плен варвара, али шта се са њима догодило, не знам рећи, пошто о томе немам вести, услед прекинутих веза“.
Овом и сличним изворима мора се веровати из више разлога.
Најубедљивији је свакако тај што су Призрену, па и Пећи, били најближи предели Љуме и Шарпланинске горе, данашњи Кукс, Подбрег са ослонцем на Коритник у Албанији и увучени крај јужно од Драгаша на југозападној Гори, где су се налазили остаци повучене турске војске, која се прегруписавала и присилним мобилисањем Срба из свих тих предела знатно ојачала и спремала за поновно запоседање Метохије, посебно Пећи и Призрена.
Вест о исходу Качаничке битке муњевито је долетела до ове групације турске војске, коју су предводили Махмуд-паша из приштинског гарнизона и Махмутбеговићи из Пећи, које су половином октобра, још пре доласка аустријске војске преко Прекупља у Приштину гонили и сатрли српски устаници.
Два-три дана после добијене битке код Качаника овај део турске војске обрео се у призренској околини, па и у самом Призрену, који је био изненађен брзином наступања Турака из Љуме и јужне Горе, тако да је већина Срба из Призрена била спречена да се на време повуче преко Ораховца, Клине и Брњака у стару Рашку. Срби из Пећи, Дечана и Ђаковице такође су били спречени да умакну пред муњевитим продором Турака.
Иста судбина задесила је и избеглице из Пећи, које су се кретале равницом Метохије, поред Белог Дрима и левом обалом Пећке Бистрице. Међутим,сви они који су изабрали пут ка планинском превоју Жљеба и падинама Мокре Горе успели да се прикључе патријарху и следе га на путу преко Истока и Брњака у старој Рашкој. Ове избеглице штитиле су веће групе наоружаних српских устаника, који су се повлачили заједно са патријархом и једним делом српског живља.
Велика већина српских породица била је спречена да умакне одмазди Турака над српским народом због предходног протеривања у октобру 1689. године.
Један од разлога због којих Срби из Пећи нису успели да побегну једновремено са патријархом Арсенијем III јесте и чињеница да су свештеници имали пуне руке посла око паковања предмета велике вредности, које је требало спасити из манастира у Пећи и Дечанима, што је заварало многе Србе који су хтели да заједно са патријархом побегну испред Турака.
Други разлог био је тај што су се грабљиви пљачкаши Клименти са веницијанском војском провидура Пијетра Дуонде већ примакли пропланцима око Пећи и ометали припреме за повлачење последњих колона избеглица из села и са периферије Пећи.
Они су постали жртве Климената, а одмах затим и турске војске, која је хтела да спречи Клименте да однесу плен, коме се и сама надала.
Међутим, Клименти су предухитрили турску војску и њихов татарски одред јер су били увежбани за брзу пљачку. Успели су да опљачкају град Пећ, не оставивши Турцима ништа до згаришта српских и других домова које је прогутао велики пожар.
Један део српских избеглица искористио је, међутим, ово ратно кошкање двају српских непријатеља око пљачке имовине домова у Пећи и успео да се на брзину повуче преко Жљеба и Мокре Горе.
Иако су писани извори о подметању пожара у Пећи оскудни, предпоставља се да је град запалио которски провидур Пијетро Дуонда у жељи да се освети патријарху Арсенију III зато што у борби против Турака није наставио сарадњу са Млечанима, а пристао на сарадњу са Аустријом.“
Из “Летописа града Пећи” Светислава Хаџи-Ристића