Демократија и алтернатива
У историјском погледу, демократија представља цивилизацијски пад. У феудалној Европи, готово читавој, имовинска права су боље штићена него у модерним демократским државама.
Суштински демократија представља социјализам у коме се већински одређује ко је чега власник, колико ће се од мене или вас узети и коме ће се поделити. До 20-ог века скоро сви политички економисти и филозофи, демократију виде као облик социјализма, чак и горе од тога јер омогућује тајно глсање о туђој имовини.
Почетак швајцарског система карактерисале су народне скупштине, у којима се излазило на пијацу и дизањем руку, пред очима комшија би се гласало.
Демократија је лопове начинила анонимним.
Резултати након више од века принудне (нико то није прихватио добровљно) демократије говоре томе у прилог :
– државни дугови су нарасли до незамисливости
– злато је замењено папирним новцем који константно губи вредност
– сваки детаљ приватног живота, имовине, трговине и уговора покривен је брдима закона и државне регулативе, која расте и расте у име социјалне, јавне или националне безбедности.
У доба монарха, његови лични трошкови су сматрани државном потрошњом. То је оно што Краљ, Кнез и његова свита потроше. У демократији ми плаћамо све горе поменуте расходе који доллазе на конту социјалне и јавне безбедности и који су у сталном порасту, на тај начин наша имовинска права су у сталном паду.
Демократија приватну имовину експроприше, уништава и обезвређује, а власницу се лишавају основних права заштите :
– лична независност (све више зависимо од Владе )
– економска моћ (бивамо сиромашнији)
– Приватна својина (обезвређује се )
Демократија није укинула експлоатацију, над којом је раније монопол имао наследни монарх, напротив. Новонастала разлика је само у томе, што у демократији сви имају могућност да се прикључе Влади, а то вам је као конкуренција у производњи рђавих ствари (јер Влада не производи ништа, поготову ништа добро )
И, док је Владар избегавао повећање пореза када потрошња капитала, којој је он власник (оно што је било под његовом јуресдикциком сматрало се његовим власништвом ) достигне критичну тачку, Демократски администратор нема такву уздржаност. Он није власник капитала од кога долазе порески приходи али управља (практично поседује) приходима. И, шта ће да ради администратор ? Па оглобиће што више и присвојиће што више, јер у наредном мандату можда неће бити у прилици.
Чак и током I светског рата, државна потрошња у већини европских земаља није прелазила 10%. У Републиканско-демократској ери током 1920-тих државна потрошња је порасла на 20 до 30% а до средине 70-тих на 50%. До краја 19 века удео државних службеника Био је 3% посто, у време када сам се ја родио било је 15 %, данас још и више.
Основа за овакав раст државне потрошње, а који је ништа друго до државна пљачка, јесте Демократија. Све што вам треба да би сте неограничено трошили односно присвајали туђу имовину је демократска већина.
Да би постојао поредак у коме су људи једнаки пред законом, у коме и 10-та заповст каже – не пожели имање ближњег, магарца коња…онда је демократија препрека приватно правном друштву.
Ово свакако не значи повратак монархији, јер су се и монархија и демократија показали као дефектни облици. 20-ти век је представљао превагу демократије али пошто су политички системи уско повезани са економским системима, демократија неминовно улази у сукоб са економским слободама. Као што је средњи век означио одвајање цркве од државе, 21-ви ће бити одвајање економије од државе.
Елем, демократија је систем који под лажном заставом слободе, гради неслободу. Њеним окончањем отварају се врата “природном поретку слободе “. Алтернатива демократском сустему заснива се на приватној својини, размени, слободи уговора и тржишта ослобођених сваке државне репресије.
Правни поредак, није владавина права или владавина демократског правног устава, из простог разлога јер идеје “ државе и демократије “ и закона и правне сигурности, су као што смо видели, логички неспојиве.
Државно право је увек изопачено право.
Државна понуда је увек :
– не гарантујем вам ништа уговорено
– не знате које ствари као “ ваше власништво “ су заштићене
– ни на шта се не обавезујем у колико не испуним своју услугу
– задржавам право да једнострано одредим цену своје услуге
– имам права да законски променим правила игре док је игра у току
Из овога произилазе централни захтеви. Да би јачала своју моћ, држава на политички коректан начин развија све већи тренд политичке централизације. Природни поредак слободе је борба за максимслну децентрализацију. Свет би данас био далеко мање изложен спољнополитичкој агресији и ратним
интервенција, да су САД након револуционарног рата задржале конфедерални облик уместо усвајања данашњег савезног централног државног устава. У целини, САД би биле далеко мирније, напредније и цивилизованије место него што је то случај.
Исто важи и за ЕУ, која никоме није потребна, а светска држава је још мање потребна. Човеку је потребан живот у свету сачињеном из хиљаде Лухтенштајна и Сингапура. Потребан је систем у коме свако лице или институција подлежу једним те истим правним правилима. Друштво без државних или јавних закона, који државним службеницима дају привилегије. Друштво без крајњег правног монопола или привилегије.
Друштво у коме постоји само приватна својина и приватно право које подједнако важи за све. Можда вам се чини немогућим, али замислите да релативно скоро, 89/90-те, људима које овде зову Оси а долазили су из источне пост-совјетске Европе, пуни рафови у западним радњама су такође изгледали нестварно. Природни поредак слободе је ближи него што мислимо.
