Израел – Палестина питање имовине или шта је чије
На институцији приватне својине, почива слобода, ( за причу мање важно) иста је камен темељац доктрини либертаријанизма. Управо својинско питање је камен у ципели свих проблема на Блиском Истоку.
Питање својине пак, може се једино посматрати кроз власништво неког одређеног појединца који се да идентификовати и сви трансфери или размене су увек међ одређеним појединацима и односе се на препознатљиву робу или објекте.
Са државом Израел та ствар постаје компликованија. Израел брани право Јеврејима на домовину у Палестини, стасуом “наследника”. Па кажу -садашњи Јевреји су наследници Јевреја који су на тој прашњавој земљи живели пре две ‘иљаде година и коју су узгред звали Јудеја.
Потом су Римљани отели ту земљу Јеврејима, који се никада нису ње одрекли у корист Арапа или неких других, и, сада има јелте да им се врати. Ок. Али који је тај, који ће у временском распону од 2 иљаде и кусур година, да уз све те гонгуле ратова, расејавања, потрефи везу са свијим претком и докаже своју легитимну наследност над неком имовином, отетом му пре пар иљада година? Тешко.
А, све и да се неки нађе, постоји тај специфичан пример јеврејске свештеничке фамилије Коханим и њене везе са Храмском гором, поставља се питање, јесу ли Јевреји када су прогонством из Египта дошли у “обећану земљу”, затекли је празном? Старозаветне артије другачије кажу: “Бог нареди војсци Исуса Невина да убију свaког Хананца, да Израелци могу да живе у својој земљи “.
Морало је дакле ту бити добраааног етничког чишћења, а није могло проћ ни без етничког мешања Јевреја са свим осталим племенима на Медитерану. Па су онда дошли Римљани, са којима је настављено генетско укрштање, исто као и са Арапима до дана данашњег.
И, тако дођосмо до данашњег Јеврејина за кога тврде да је директни потомак древних Јевреја. Jесте, ко што сам ја потомак древних Словена. Елем, претензије Јевреја над земљиштем у Палестини, могуће су само ако се одбаце начела приватне својине и метедеологије индивидуализма ( мање битно и либертаријанских начела ) и замени их се колективистичким појмовима, као што су племенска имовинска права, колективна одговорност и колективна кривица.
И, пошто није могуће садашњег Давида и Мошеа ни на који начин идентификовати са Беном и Нејтом и на тај начин их учинити древним наследницима одређеног дела имовине, онда држава Израел потпуно бесправно, врши репарацију над било којим тренутним власницима имовине. Овакву класичну отимачину, Израел морално образложе тиме да они не чине злочин, већ легитимно враћају Јеврејима у посед земљу која им је припадала пре 2 миленијума година.
Стварање државе Израел ’48 године подржале су комунистичке диктатуре СССР и њима потчињене земаље источног блока уз изузетак Француске и Немачке, са уверењем да се ствара социјалистичка држава на БИ, од које су се САД у почетку дистанцирале.
Непосредно пре и током тог периода протерано је неколико стотина хиљада палестинских Арапа. Свега оскудних 7% садашње израелске територије, Јевреји су редовно стицали или купивали до ’48-ме године и може се рачунати као легитимна Јеврејска својина.
Насељеници Израела пак, након 48-ме су орјентални и ултра-ортодоксни сефардски ционисти са једне стране и секуларни национални европски ашкенарски ционисти ( од којих већину чини руска Алија и руски је други језик после хебрејског у Израелу) са друге стрене. До данас су то међусобно јако супростављене групе, пре свега око модела израелске државе али су обе подједнако и на свој начин подржале протеривање, рат и освајања којима је држава Израел сукцесивно проширена до њене садашње величине.
Стотине хиљаде Арапа је начињено избеглицама, тако што је протерано са своје земље, експроприсано, док велики број њих или њихових потомака још увек поседује важеће власништво над земљом или другом имовином а која је сада у поседу “ Израелске земаљске управе “ и њених јеврејских грађана.
Хамас је тиме реакција на јеврејску окупацију. Наравно, није настала и не опстаје добровољно, већ се финансира принудом наметнутом арапском становништву, што га чини бандом (ништа мање него што је и Израел), финансираном такође и од израелске стране, док су представљали против тежу утицају умереније и секуларне групе Фатах. Радикализам Хамаса, је у ствари корисно оруђе за све екстремистичке израелске фракције, које желе да мировни процес избаце ван колосека. Натањаху и његова Влада су одличан пример тога.
Догађаји од 7-ог октобра (у којима је један део жртава, ако не и већи, настрадао од пријатељске ватре), савршена је згода да Бибијева Влада јавно демонстрира своју тврдњу да не постоји решење са две државе и да зарад регионалног мира, Израел мора бити даље проширен и враћен на своје библијско подешавање.
На концу свега могу се и одбацити све ове чињенице и рећи, да су нам Израелци са својим европским беграундом просто симпатичниији. Да они боље користе територије којима управљају од Арапа који то чине лошије на територијама које тренутно контролишу. То је легитимно, па чак се може изети и као тачно али је у потпуној супротности са институцијом приватне својине и слободарским начелом, да чак и губитници имају право на живот, имовину и потрагу за срећом.