Издаја Духовног Оца
У духовној хијерархији Српске православне цркве један од најсложенијих и најболнијих односа јесте онај између епископа диселдорфско-немачког Григорија Дурића и његовог учитеља, владике Атанасија Јевтића. Док је у првим годинама Григорије наступао као духовно чедо, ученик и наследник Атанасијев, временом је дошло до дистанце, сукоба и отвореног раскорака у духовним, еклисиолошким и личним питањима. Тај однос се може разумети као парадигма проблема савременог српског епископата: сукоб између верности духовном предању и индивидуалистичке амбиције.
Владика Атанасије Јевтић био је један од највећих богослова СПЦ у XX веку – наследник линије Светог Јустина Поповића. Својим преводима и студијама унео је у српско богословље живи дух Светих Отаца. Као човек оштрог пера и још оштрије речи, није се устручавао да разобличи све што је видео као претњу Цркви.
За многе младе монахе и свештенике, Атанасије је био духовни оријентир, укључујући и Григорија, кога је својевремено сматрао способним наследником.
Григорије је у својим раним годинама носио печат Атанасијевог ученика. Међутим, временом је све више показивао самосталност која је често прелазила у супротстављање. Његови јавни наступи били су обележени политичким и социолошким категоријама, док је Атанасије инсистирао на чисто теолошком и духовном речнику.
Уместо очекиваног синовског односа, Григорије је према Атанасију градио дистанцу, а у појединим тренуцима и отворено непоштовање.
Манастир Тврдош: Атанасије је као пензионисани владика био приморан да напусти Тврдош, где је често боравио. То је био знак дубоке дистанце коју је Григорије направио према духовном оцу.
Јавне изјаве: Атанасије је више пута критиковао Григорија због његовог начина наступања у јавности, упозоравајући да је то световни, а не литургијски језик.
Духовна пракса: док је Атанасије остао човек отачког предања, Григорије је све више градио имиџ „модерног епископа“, блиског медијима, политичким аналитичарима и интелектуалним круговима.
У православној традицији однос духовног оца и ученика је светиња. Она подразумева послушање, смирење и признање ауторитета. У том светлу, Григоријево удаљавање од Атанасија представља не само лични сукоб, већ и духовни раскорак.
Атанасије је заступао предањску еклисиологију, где епископ није сам себи господар већ служитељ Цркве.
Григорије је све више наступао као индивидуалац који износи сопствена мишљења, често у супротности са саборношћу Цркве.
Тако је дошло до онога што се може назвати духовним оцеубиством: уместо да настави дело духовног оца, Григорије га је одбацио и после смрти почео да се позива на њега као на сопствено „духовно наслеђе“.
Однос Григорија и Атанасија сведочи о једном већем проблему: појави епископа који излазе из оквира духовног очинства и покушавају да Цркву прилагоде својим личним визијама. За разлику од Амфилохија и Атанасија, који су оставили јасну линију верности предању, Григорије се креће путем политизације и индивидуализма.
Са становишта православне теологије, то није ништа друго до оцеубиство – одбацивање духовног ауторитета, које доводи до раслабљења Цркве и до раскола унутар заједнице.
„Не ударај оца свога ни мајке своје“ (Изл. 21,15) – речено је у Писму. Онај ко духовног оца напада или потискује, руши темеље сопственог призвања. Управо то је трагична поука из односа Григорија и Атанасија.
пише: Енџи
