Јужнокорејска серија „Игра лигње“ (Squid Game, 2021, Netflix) привукла је велику пажњу, а ми ћемо се овде ограничити само на неке њене мање запажене и тумачене социјалне, политичке и аспекте из домена стратешке културе, који се и те како тичу и нас.
Према Аријелу Родригесу Бенитесу, покретаче радње у овој серији пре свега треба тражити на социјалном и политичком плану, а у првом реду то су сиромаштво старих у Кореји и одраз потребе за друштвеним уговором.
После разарања у грађанском рату, који се завршио поделом земље, Јужна Кореја се из једне полуфеудалне економије и једне од најсиромашнијих нација, на основу „фонда страних инвестиција, напорног рада становништва и сталног обнављања индустрије“, релативно брзо трансформише „у једну од најконкурентнијих економија на данашњем тржишту“, па, наставља Бенитес, „ако пратимо статистику, можемо уочити споро, али константно смањење стопе релативног сиромаштва: између 2011. и 2019. године ова стопа смањена је са 18,6 одсто на 16,3 одсто, што показује позитиван тренд ка већем просперитету у Јужној Кореји.“
Ипак, овакав брзи раст не успева да прикрије пукотине у друштвеном ткиву и економском систему, које се пре свега откривају у сиромаштву старих, великом проценту радника са непуним радним временом и значајном постотку незапослености међу младима. Брз технолошки развој посебно угрожава старије због раног одласка у пензију и ниских примања, која често нису довољна за исхрану, што доводи до њихове друштвене искључености и изузетно високе стопе самоубистава у популацији старијој од 60 година. Поред социјално-економског, Бенитес наглашава и културолошки аспект проблема, проистекао из „све израженијег занемаривања конфуцијанске традиције бриге о старима, док се млади угледају на западњачке обрасце у потрази за друштвеном легитимацијом“.
Питање корејског уједињења
„Игра лигње“ јасно указује на друштвену неправду и социјални притисак, посебно када су у питању старије особе, чија судбина покреће многе од ликова да прихвате потенцијално смртоносну а етички свакако неприхватљиву игру, организовану од стране моћника „из сенке“. Серија такође јасно указује на потребу за другачијим друштвеним уговором, односно праведнијом поделом друштвене моћи.
Иако се серији може замерити апстрактно виђење капитализма као слепе силе, без указивања на конкретне носиоце, па тиме и његова мистификација којом се пасивизује сваки отпор указивањем на извор зла у нетранспарентним и већини грађана недоступним и непојмљивим носиоцима моћи, овај поступак ипак указује на колонијалне (и инхерентно расистичке) механизме којима се глобална моћ служи, а који се пре свега огледају у наметању идејно-вредносних система и норми једној конкретној историјској заједници у циљу њене дезинтеграције и експлоатације.
У том смислу, социјално-економска проблематика мора бити осветљена из угла који је до сада зачуђујуће промицао тумачима, а то је угао корејског националног интереса и стратешке културе јужнокорејске државе. Ако је технолошки развој Јужне Кореје током Хладног рата, великим делом засниван на извозу конкурентне и приступачне технологије широке потрошње, вршио функцију указивања на супериорност капиталистичког система у односу на севернокорејску идеолошку конкуренцију, од деведесетих година прошлог века Јужна Кореја своју стратешку културу доминантно заснива на производима популарне културе, који поред економске и дипломатске (мека моћ) функције имају улогу у сензибилизацији како домаћег тако и иностраног фактора за питање корејског националног уједињења.
Имајмо на уму да корејска национална траума није везана само за грађански рат, националну поделу и идеолошку супротстављеност, него и за вишевековно континуирано ропство од стране азијских суседа, као и све израженију свест Јужних Корејанаца о сопственом колонијалном положају у односу на Запад, пре свега САД.
Корејски путоказ
У том смислу, фокус критике изражен и кроз серију „Игра лигње“ није усмерен ка апстрактној критици капитализма као таквог, нити примарно ка критици било које идеологије, него је у служби националног уједињења које треба да трансцендира идеолошке поделе и које би над њима требало да има примат. Капитализам се критикује као споља наметнути образац, који у актуелном облику не одговара ни културолошким (идејно-вредосним), ни социјалним, ни националним потребама корејског народа. Јасно је да се филмови и серије који заступају овакву стратешку визију не залажу за социјализам, свакако ни социјализам севернокорејског типа, већ се труде да национални интерес ставе изнад служења идеологији било које врсте и стварајући платформу, пре свега идејно-вредносну, дакле културну, за будуће ослобођење и уједињење.
Креаторима јужнокорејске стратешке културе такође је јасно да националног уједињења на чврстим основама не може бити без успостављања унутрашње социјалне равнотеже, као и друштвеног уговора којим би елите пристале да се одрекну дела својих привилегија у име националног интереса, који мора бити препознат као заједнички и уједињујући за све носеће субјекте друштва и отворен за будуће националне, свекорејске интеграције.
Корејска популарна култура, барем она која представља изданак њене промишљене стратешке културе, обраћа се подједнако својим грађанима, са апелом на јединство у остварењу заједничких циљева, севернокорејској браћи и сестрама којима (некада не нарочито успешно) покушава да се обраћа без покровитељске надмености, позивајући их на национално, као трансидеолошко, јединство и страним факторима, сензибилизујући их за аутентичне потребе корејског народа, али и показујући снагу једне државе и њене стратешке елите, која је спремна да се супротстави сваком изазову, укључујући и субверзивни, и то, подразумева се, не само изазову који би могао да дође од севернокорејског суседа и његовог једнородног становништва.
Примат националног интегративног принципа такође је веома важан за ово у основи сложено друштво, као уједињујући фактор не само у политичком и социјалном, него и културном и цивилизацијском смислу, имајући у виду спектар који у корејском друштву, осим идеолошке раслојености и изазова свекорејског уједињења, укључује конфуцијанске цивилизацијске параметре, будизам, велики удео хришћана, посебно у друштвеним елитама, али и изузетно велики проценат, чак доминантан, грађана који се изјашњавају као нерелигиозни, односно да не припадају ниједној религијској заједници.
Зар све то није наук и за нас, искуство које би и те како морали да проучимо?
Извор Нови Стандард