На Твитеру у мојим годинама човек може да буде само да би нешто оставио млађим генерацијама. Ево, неко ово буде један део тога, да чујете нешто из прве руке о животу, иако већина вас и сами доста знају, али чујте и неки други глас. Смрт је све ближа, па се журим да напишем:
Моји су монархисти били одувек. Из околине Јагодине, Милутиновићи. Деда солунац, тата борац ЈВуО. Деду су убили комунисти. Тату послали на робију 12 година, након што се 47′ предао. Све су нам узели. Мама отишла код фамилије на југ Србије с мојом браћом. Тата је нашао после, 47′.
47′ сам зачет, следеће године рођен. Тата на робију, мајка, браћа, баба и ја једва преживљавали. И добро, некако смо преживели. СФРЈ је била ужас за породице четника, наравно. Некако сам завршио школе. Пустили ми оца. Време за војску. Нисам хтео у ЈНА. Тата каже иди. Отишао.
Био сам 18 месеци на КиМ, на Паштрику, граничар. Волео сам свог пса. Нисам се лако повиновао комунистима, заглавио затвор много пута. Држали ме много дуже него што је било предвиђено, па ме онда пустили. Граница је била ужас, Шиптари безобразни, то су 70′. Било је пушкарања.
Елем, нисам волео оружје. Никада. Ни војску, ни ништа од тих ствари. Хтео сам да будем учитељ. Био сам увек верник. Крштен као дете. Нашао жену, добио троје деце. Отишли да живимо у село где сам прво био учитељ, то је по југо-источној Србији. Шиканиран, затваран опет, али добро.
Нисам учио децу о „Љубичици белој“. Никада. И то ме кажњавали, али већ је било касно, многи су почели да се буде. Премештали ме из села у село, у све веће забити. И живели смо океј, благодарили Богу у свом сиромаштву и изгнанству. Волео сам децу и свој посао.
Некако се докотрљале деведесете. Видео сам како ће бити, многи су. Појавио се Вук Драшковић, ушао сам одмах у СПО. Постао председник месног одбора. Водио људе 9. марта. Ишао сам голорук, мислио да је комунизму дошао крај, да се враћа краљ и монархија. Све знате даље.
У време почетка рата, зове ме В. Драшковић и каже да скупљају људе за гарду. Да видим ко може да иде, мора да се брани српство. Кажем му: Не пада ми на памет да браним петокраку и ЈНА и СФРЈ. Јел он луд? Каже: Владо, усташе бацају Србе у ДУнав код Вуковара.
Одмах сам се уписао. У Гарду. Сакупио око 50 људи. Пола су погинули. Тако сам отишао у рат, ја, човек који није подносио оружје, туче, насиље, ништа од тога, био сам учитељ и књишки мољац, занимале ме књиге и музика, и уметност, и образовање омладине. У части и чојству.
Вуковар је био катастрофа. Али победили некако. Вратио се кући. Болестан. Гледао млевено људско месо. Добио да пијем лекове. Прескочио сам причу о жени и деци, плакали су кад сам ишао. Мислио сам да се опраштамо. Рекао сам никада више оружје и рат. Али живот ми се насмејао.
1993. дошао је у моју школу дечак из Босне, из Горажда. С татом, мамом и братом. Причали ми како муџахедини кољу, силују, пале. Плакао сам и беснео, шта сад да радим. Окачио сам пушку о клин, рекао свима да нема више рата. После пар дана сам отишао с добровољцима у Горажде.
Тамо је било што је било. Још једна издаја. Продали су нас, и то кад смо били на корак од победе. Ратовао сам под лековима, болестан, мрзео рат из дна душе, али било ми жао Срба и деце и свега. Стекао кума на борбеној линији. Биле су тешке борбе, а на крају смо издати од БГ-а.
Вратио се жив. Полулуд. Али волео сам српство и није ми било жао, нешто сам ваљда помогао. И опет рекао, готово је, нема више рата. Учио децу, живео мирно, старио, подизао децу, ускоро су дошли и унуци. Борио се против Слобе, све сам прошао, 96/97. Био сам свуда.
И онда је дошла 98/99′. Рат на КиМ. Бомбардовање. Рекао сам: Нека иду млађи. Звали мог старијег и мог најмлађег сина. Нека иду да бране КиМ. Био сам поносан. Нисам кукао, нисам се ни надао да ће се вратити, Милутвиновићи су увек бранили отаџбину. САд је њихов ред.
Маја те године сазнао сам да ми је син на Паштрику. Најмлађи. Рекла ми болничарка. Каже да се тамо спрема кланица. Упалио ауто увече и отишао колима тамо. Једва су ме пустили, да не причам шта сам прошао, хтео сам пошто пото уз свог младог сина. Да га браним.
То на Паштрику сам писао већ, некако смо се извукли. Вратили се јадни и покуњени. Пирова победа. Толико мртвих. Ја болестан, и син се разболео. То је цена рата. Али били смо у срцу поносни, још једном смо бранили Србију. У селу дочекани као хероји, али знали смо да то није ништа.
Ето, ни крив ни дужан сам тако проживео, ја учитељ сеоски, Владимир Власте Милутиновић. И опет сам спреман да узмем пушку и одем у рат, иако га презирем. Али слобода нема цену, слобода је златна, слобода је божанска, слобода је све. Живела краљевина Србија! Слобода!
