Седмо је пролеће откако нас је напустио Жарко Видовић. Када је 1958. у Лондону преминуо Слободан Јовановић, Димитрије Ђорђевић је записао: Умро је у дане у којима су царевали рок музика и Битлси. Било је то сувише за старог историчара деветнаестог века. Саборац Валтера Перића, ученик Светозара Радојчића, Милана Кашанина, Ђурђа Бошковића, Милоша Н. Ђурића, Александра Дерока, а касније сарадник Јустина Поповића и Атанасија Јевтића умро је у предворју трампизма, Вучићеве стабилократије и украјинске кризе. Замало је и биолошки постао то што је духом свакако био: човек-век, последњи сведок нашег, у хобсбаумовском смислу кратког двадесетог столећа, након чијег читања, како је приметио Слободан Владушић, човек почиње знантно мање да верује филозофима без радикалних биографија, чудесних колико само живот човека на Балкану зна да буде.
Свој романескни животни пут започео је 1921. у архаичној касаби Тешњу као унук православног пароха. Породицу му је обележила дубока траума када су 1914. његову мајку аустроугарски војници одвели на саслушање уз обећање да неће трајати дуже од двадесетак минута: притвор је потрајао двадесетак дана, за којих су његове две сестрице умрле од глади у закључаној кући. Живео је и радио у свим југословенским центрима: Београду, Загребу, Сарајеву и Новом Саду, где је завршио гимназију. Његов брат Владимир био је ожењен албанском хришћанком Персидом Гонђе, сестром будуће Мајке Терезе. Отац који је био високи официр југословенске обавештајне службе послао га је на студије медицине у Загреб уместо у Београду, да му се врати као Србин, а не као комуниста. Међутим, млади Жарко већ је био одлучио: тамо је само наставио скојевску активност на Филозофском факултету где се убрзо пребацио као један од најизграђенијих чланова. Учешће у сукобу на књижевној левици биће кључно за његову каснију елаборацију. Тврдио је да су СКОЈ и КПЈ раздвајале корените идеолошке разлике: док је СКОЈ који је чинио прве редове партизанских бораца, нарочито у Далмацији и Крајини (један од чијих је лидера и првобораца, Осман Карабеговић, иначе у гимназијским данима члан орјунашке Младе Југославије, чак 1974. искључен из партије због неслагања с званичном линијом као и Сплићанин Милош Жанко, политички ликвидиран од СКХ четири године раније) био одлучно унитарно југословенски оријентисан, у партији је опстао дух крлежијанског левог кроатоцентризма и разградње државног јединства у зазору од баука етатизма и великосрпске хегемоније. Сумњао је и у умешаност партијског врха у несрећну погибију Иве Лоле Рибара. Било како било, по априлском слому и успостави НДХ усташе га хапсе као илегалца у Сарајеву и интернирају за Јасеновац у ђурђевданском транспорту Срба.
Од ликвидације одмах по доласку у логор, од руке дојучерашњег колеге са Медицинског факултета, усташког крвника Љубе Милоша који би га лако препознао спасило га је то што су транспорт дочекали немачки есесовци који су прикупљали младе и здраве логораше за робовски рад у Рајху. Жарко и другови спроведени су у норвешки логор Нарвик где је страдао велики број Југословена. Тамо је подвргнут најнехуманијим условима присилног рада прележао тифус. У сведочанствима патњи и погубљења својих сународника, које је претворио у сведочанство отпора људског духа анимализму (попут Исмета Пашића који одбија да удара друга све док му ударци надзорника нису смрскали кичму), да човек може бити савршено слободан и у условима најгоре дехуманизације иза бодљикаве жице, истински је зачетак његове хришћанске етике саможртвовања и достојанства личности, о чему би у баракама са измученим сенкама од негдашњих сабораца дискутовао до касно у ноћ. После ће казати да су логораши једина стварна елита наше трагичне, а не митоманске историје, у лутању и страдању саобразне судбини јеврејског народа. Биолошка, егзистенцијална кривица којом је доспео у нацистичке логоре учиниће да се опет осети Србином из очевих речи пред одлазак на студије.
А онда је 1943. успео у немогућој мисији да из поларног пакла пребегне у неутралну Шведску. Тамо је научивши језик постао стипендиста шведске круне и уписао филозофију – чак се и оженио. Када се рат завршио, враћа се разореном Европом у предворју Хладног рата назад по уништена документа у Југославију као на папиру непостојећи човек без идентитета. Због тога га нове југословенске власти сместа притварају под сумњом да је страни шпијун. Интензивно пише супруги у Шведској и извештава је о својој ситуацији, али његова писма никада не стижу даље од истражног одељења у којем су његови тамничари покушавали да тако сазнају праву истину о ухапшенику. Чекао је њен одговор све док није пуштен после раскида са Информбироом 1948. када се испоставља да се њихов брак распао и да више нема трагања за старим. Трећи пут уписује историју уметности где 1955. дипломира са тезом о Сави Шумановићу, а 1958. докторира на Мештровићевом сукобу скулптора са архитектом. Један од највећих француских писаца двадесетог века, Жорж Перек, у свом аутобиографском роману о боравку у Југославији Сарајевски атентат изградио је лик Бранка према Жарку Видовићу. У дисиденцију прелази када због говора о србофобији 1967. док се облаци Маспока ковитлају на хоризонту бива склоњен с катедре загребачког универзитета у београдски Институт за књижевност и уметност где остаје до пензионисања.
Иако је наступао као полемичар са секуларном традицијом српске историографије, Видовић је био оштар критичар отуђења јерархије Српске православне цркве. Сматрао је епископомонизам опасним римокатоличким импортом који ауторитарном клерикализацијом изазива главну кризу православља претварајући вернике у послушнике. Као босански Србин и потомак свештеника искусио је како је парохијски живот обликовао демократски менталитет народа којем је црквеност вековима била прибежиште од империјалне тираније и покушаја идентитетског инжењеринга. Зато је истицао да се литургијско заједничарење на завршава службом у храму: После сваке Литургије дијалог мора да се настави у Парохијском дому као разговор верника. Тај дијалог је живео раније у свакој цркви и био је некаква врста Централног Сабора Пећке Патријаршије. И то је српски народ очувало за време Турака и Аустроугарске. Назвао је Мигела де Унамуна, шпанског антиклерикалног либерала и хришћанског егзистенцијалисту који је отпочео духовну побуну против франкистичког клерофашизма хришћанским витезом вере, Дон Кихотом и стваралачким реформатором, а патријарха Павла антиклерикалним, правим православним човеком. Конзервативни кругови у СПЦ нису лако подносили његово слободоумље: када је од Синода добио Орден Светог Саве, само један од свештеника пришао је да му честита.
Ако је Видовић по нечему био видовит, то је по спознаји да је срљање српске политике у сукоб с Бошњацима почетком деведесетих било историјски грех. Када је 1993. на Православној академији у Фочи на позив митрополита Николаја одржао предавање о држању официра и војног свештенства ВРС којем су присуствовали Караџић, Крајишник и Биљана Плавшић, жигосао је вођење верског рата и погромашко рушење џамија јер је од највећег интереса за западне силе да прљавим ратом у Босни изазову конфронтацију православног словенства са исламским светом, како би им геополитички пут за империјалистички продор на исток био прокрчен.
Ко се први лати оружја у таквој констелацији снага, макар и у самоодбрани, прорекао је – дугорочно ће изгубити рат. Никола Кољевић, дипломата паљанског режима који је своју страну тој истој западној Европи настојао да представи као штит од културне претње ислама подсмевао му се да им прича своје старе скојевске пароле. Доследно је заступао визију да савремена духовност абрахамске екумене мора ницати из дијалога православних и муслимана, као што је и хришћанство поникло на темељима грчке и јеврејске културе. Домаћи узор тражио је у беневолентној политици краља Александра Карађорђевића према исламу и муслиманима, чија им је концепција југословенства у своје време, док су у другим хришћанским државама наследницама Османског Царства од Бугарске до Грчке трпели прогоне и понижење, гарантовала највеће слободе и изгледе за прогрес у тада и даље махом колонијалној Европи.
Док су суманути шовени светолазаревско Царство Небеско проповедали као некакву милитаристичку Валхалу српских ратника, он га је поимао као литургијску стварност која надилази историјску хронологију, у којој смо савременици како Христових апостола, тако и свих светих, страдалих и упокојених у вери, захваљујући чијим молитвама, а не бројању бајонета јесмо жив народ. Без историјске свести нема ни морала, јер морал је ипак правило које се одржава у континуитету, а тај континуитет је могућ само као историја – а нација, сходно томе, као морално-историјска, заветна, а не интересно-идеолошка заједница, у којој се огледају трансгенерацијска солидарност и надахуће, а не декрети и ратови: Историја је непрекидност, континуитет једне заједнице у њеној самоистоветности и идентичности сачуваној кроз векове упркос смрти која раставља покољење од покољења… Суштина трагичне жртве је у томе да потомак прихвата дугове предака као своје… идентитет личности је заветни, клетвени, као када унук признаје дедин неплаћени дуг као свој, па – ако треба – и читавог живота настоји да тај дуг исплати. Тако ће, иако је попут песника Милутина Бојића заветно опредељење радије тумачио кроз Свето Писмо него епску фантазију, за Филипа Вишњића написати да његова визија буне 1804. уз Његоша најпотпуније чува косовски завет. Самотна мисао овог историозофа и историчара цивилизације чека да буде расветљена под лавином општих места и политичке коректности. Стога би ново читање Жарка Видовића могло бити лековито и катарзично за српску културу, али и политичко наслеђе, нарочито ако се више сматрамо људима који размишљају о будућности српске нације него ли радованистима и боканистима. Зато бих коначно призвао речи Богдана Златића: До великих дела у науци, књижевности и култури се не долази само личним талентом и напорним радом. Да би се постигао резултат, потребно је и да средина у којој настаје дело буде сазрела за њега… Двадесети век није за Србе ,,изгубљен” због убиства краљева, убитачних ратова и убиствених идеологија – он је изгубљен зато што нико, или скоро нико, није био довољно сазрео да га схвати. Ако је било ком Србину дато да тај век објасни, онда је то дато Жарку Видовићу.
Piše: Vojislav Durmanović za Preokret
ИЗВОР: preokret.info
