Аутор: Војислав Поповић
Гледано са српског становишта, стварање Југославије (краљевине СХС у почетку) је било грешка који год угао посматрања да се заузме. Улазак у државно-националну заједницу са Хрватима је на првом месту био морално неприхватљив, због злочина које су хрватске јединице у склопу аустроугарске војске чиниле за време Првог светског рата, како на територији Србије, тако и у Босни и Херцеговини. Срби су, као целина, имали дужност да освете страдале припаднике свог народа (освета није морала бити спроведена у форми око за око, већ је могла имати облик репарације у виду уступања територија, или новчане одштете за родбину пострадалих). Уместо тога, српске власти су им пружиле братски загрљај, убијајући на тај начин жртве по други пут, стварајући могућност да се злочини ускоро понове у већем обиму. Стварање краљевине СХС је било стратешки погрешно, због укључивања у нову државу територија на које је Италија тврдила да полаже право (са или без разлога), а које су за српски народ биле потпуно безначајне, али су веома битне за Хрвате. На тај начин је од савезника у Првом светском рату, и потенцијалног савезника против рестаурације Хабзбурга, створен непријатељ, да би се од крвних непријатеља направила браћа (из угла дефиниције Карла Шмита, по којој је политика умеће разликовања пријатеља од непријатеља, ово је био најидиотскији потез у историји). Било је погрешно економски, због опраштања ратне одштете Хрватима и Словенцима, са чијим политичким представницима се ушло у бесконачна прегањања уместо да се сва расположива енергија уложи у обнову разорене Србије. Било је погрешно геополитички; уместо ограничавања на заокруживање „Динарске тврђаве“ са западне стране (Динарски планински масив релативно компактно насељен борбеним српским становништвом), у нову државу укључена су тешко брањива подручја Панонске и Приморске Хрватске, као и Словенија (чија је проблематична брањивост више условљена особинама њеног народа).
Стварање нове државе и покушај стварања новог народа, били су погрешни и са етничке тачке гледишта. Сличности које Хрвате приближавају Србима, а које не потпадају под опште сличности међу Словенима, последица су католичења припадника српског народа, који су прихватили хрватски национални идентитет, али су задржали српски језик и карактерне особине. Александар Белић и Јован Цвијић представљају неке од кључних личности за стварање наратива о неопходности уједињења. Они су у свом доказном поступку у прилог југословенства починили исту грешку: прво су утврдили да део Хрвата и Србе спајају одређене особине, штокавско наречје у случају Белића, динарско-планински психички тип у случају Цвијића; утврдили су да код Хрвата постоје још две групе (кајкавци и чакавци, који одговарају панонском и медитеранском типу) којих код Срба нема; затим су утврдили да су Хрвати динарско-планинског психичког типа који причају штокавским наречјем пореклом Срби; уместо очигледног закључка да су Срби и Хрвати два различита народа и да су заједничке особине резултат похрваћења дела Срба (последица акта насиља), они су извршили својеврсно силовање здравог разума и изнели тврдњу да су Срби и Хрвати један народ, а као додатак су у тај нови народ угурали и Словенце. Одговор на питање како су научници таквог ранга могли да почине грешку такве величине указује директно на срце целе појаве, и на њега ће се у наставку обратити посебна пажња, уз фокус на Јована Цвијића. (Можда је диспропорција између тврдње о јединству Југословена као теме неког научног рада, и очигледне разлике између Срба, Хрвата и Словенаца која се намеће из података који се у њему налазе, најуочљивија у чувеном делу Владимира Дворниковића Карактерологија Југословена. Међутим, та књига је објављена 1939, тако да није учествовала у стварању наратива о неопходности југословенског уједињења. Занимљиво је да се ту југословенски народ већ узима као неупитна полазна основа, иако подаци из дела, као и политичка стварност тог времена, сами говоре о њеној илузорности.)
Овде нису наведени сви нивои на којима је идеологија југословенства била погрешна из угла српског становишта, али и ово је сасвим довољно да укаже на процеп који је постојао између животне стварности, и става о исправности јужнословенског уједињења. Како је могуће да један дотад политички виспрен народ, који је успео да се извуче из тешкоћа у којима би многи други пропали, одједном постане слеп, глув и луд и својевољно закорачи у отровну маглу, из које још није изашао?
Узрок дезоријентације се налази у губитку тежишта органске целине српског народа. У традиционалном погледу на свет позната је аналогија између људског бића и једног већег организма – државе. Платон је уз помоћ структуре државе као једне веће, и самим тим лакше рашчлањиве целине, објашњавао структуру човека. Ту је људско биће хијерархијски устројено из три дела: први је сачињен из ума који је управљен на досезање добра по себи (у хришћанству Бога) и разума који се бави схватањем мисаоно предочивих ствари, где ум држи фокус деловању разума; други чини воља, уз помоћ које први део држи под контролом трећи, који чине нагони. Срби, као органски народ који је створио своју државу (а није сам резултат деловања исте, као нпр. Руси, Французи и Шпанци), били су историјска функционална нација док je њихово деловање било одређено оним што је у њима умствено, то јест док су били верни Светосавском завету. Кључну улогу у одустајању од те верности одиграла је југословенска идеологија.
Не тврди се овде да је за духовно (па самим тим и свако друго) застрањење одговорно само југословенство. Припадници српске интелектуалне тзв. елите су били под утицајем рационализма и материјализма дуго пре његове појаве, али оно представља специфичан начин на који се модернистичка forma mentis манифестовала на политичком и идентитетском плану, извршивши тиме утицај на шире слојеве народа, који би у супротном били отпорнији на утицаје секуларне високе културе.
Права природа југословенске идеологије, односно дух који стоји иза ње (можда би антидух био погоднији израз), постаће јаснија ако се размотри њен корен, односно ако се посматра као функција онога што је Рене Генон назвао „владавина квантитета“. У књизи Владавина Квантитета и Знакови Времена, он даје своје објашњење историје човечанства у виду прогресивног пада: од цивилизација у којима је свако деловање било обележено тежњом ка духовној реализацији (где је живот човека био посвећен афирмацији квалитативно људског аспекта, који га приближава Богу), преко модерне цивилизације која своје активности усмерава ка рационалистичком објашњењу појава и остваривању материјалне добити (где се вредности човека квантификују), до онога што се данас назива постмодерна цивилизација, где се празнина коју материјализам ствара у људском животу попуњава субрационалним (прекомерним шопингом, плитком забавом, изливима бесмисленог физичког активизма, „тражењем себе“ у садржајима подсвести уз помоћ психоанализе или неке од новијих метода „само-помоћи“), или се као палијатив користе разни облици псеудо-духовности (од дегенерисаних делова источњачких облика аскезе, њу ејџ покрета, до излета у окултизам и разне фалсификате езотерије).
Прелаз од традиционалне цивилизације ка модерној, обележен је померањем фокуса људског живота од Форме (Квалитета) ка Материји (Квантитету), и управо се ту очитује улога коју је југословенство одиграло у односу на целину српског народа. Пре реализације злокобног југословенског пројекта, Срби су већином (осим интелектуалне тзв. елите која је скоро до краја већ била модернистичка, односно под окриљем „владавине квантитета“) били верни српској идеји. Она представља начин на који они (као Срби, не као грађани, индивидуе, интелектуалци, гласачи…) схватају историјски разлог свог постојања, кроз исповедање хришћанске вере, начином који је одредио отац нације Свети Сава, односно представља резултат деловања оне целине коју у Платоновој структури човека и државе сачињава ум. У суштини, то је давање одговара на питање о смислу, у српском стилу. Држећи се своје идеје стојали су на позицији Традиције, где свако деловање добија ултимативно оправдање у превазилажењу материјалне условљености човека, односно били су на нивоу цивилизација које је карактерисала Форма (Квалитет).
Југословенство је свој смисао, у почетку, нашло у увећању количине територије и становништва које ће се наћи у новој држави, уз игнорисање квалитативног (духовно-идентитетског) аспекта. Навешћемо три карактеристична примера. Стојан Новаковић је јужнословенско уједињење оправдавао на следећи начин: „Век паре и електрицитета, у ком су простори и даљине збрисани, остављао је народима на избор само двоје. Или да се уједињују и зближују и тако великим бројем штите своје особине, или да буду прождрани од околних народа“.[1] Никола Пашић, који је био један од ретких који су исказивали одређене резерве према безусловном српско-хрватском уједињењу, ипак je тврдио да је оно неопходно, јер ће у будућности под притиском великих сила моћи да опстану само велике државе. Ту само број игра улогу, о квалитету људи који ће држати пушке у будућим сукобима се уопште не води рачуна. Код Јована Скерлића видимо исту опчињеност количином, међутим код њега је уочљива једна додатна тенденција, наиме он је тврдио следеће: „Остављајући на страну прошлост, верску подвојеност, традиције и предрасуде, млади у свом реализму полазе од једне просте чињенице: да десет и по милиона људи говоре једним језиком и имају једну душу, и да никакав distingio, филолошки, антрополошки, теолошки или политички, не може од једног направити двоје“.[2] Овде се прошлост, верска подвојеност, традиције, као и разлике на филолошком, антрополошком, теолошком и политичком плану, стављају насупрот релизму језичког јединства (чија је нетачност већ показана на примеру Белића) и јединствa душе. Какав је то реализам који стоји насупрот тако великог броја лако уочљивих чињеница? У питању је деформисање перцепције реалности које је последица, како је то Хајдегер објаснио у Уводу у Метафизику, смене погледа на свет од оног у којем се стварност покушавала објаснити помоћу мишљења, за онај у којем мисаоне конструкције одређују стварност.
Ту се ради о губљењу, код припаднике српске елите, онога што у целини српског народа представља тежиште које држи фокус рационалном деловању. Када се игнорисањем Светосавског завета, приђе разматрању уједињења са католичким Хрватима и Словенцима, стварају се мисаоне конструкције које закривају реално стање ствари. Јован Цвијић је тврдио да су Хрвати српског порекла елемент који је појачао самосвојност хрватског народа, и који највише доприноси стварању југословенске нације. Он је прво изнео следећу тврдњу: „Ни код једног народа на Балкану нема народна маса, најшири слојеви, овакву једну, једноставну, историјом и догађајима потпуно консолидовану националну душу као код Срба“.[3] После описивања сеоба динарских Срба, које сматра најаутентичнијом манифестацијом ове душе, каже: „Услед ових миграција јако су се измешали Срби, Хрвати и Словенци, упознали се ближе и навикли једни на друге. Срби су као цемент ушли у друга два југословенска племена и утицали на развијање тежња за самосталношћу и самосвојношћу, баш и онда када су под утицајем прилика примали католичку и унијатску веру, и онда можда и јаче. Тим је спремљено земљиште за културно и политичко јединство јужних Словена, покрет који је започео и првим деценијама 19. века“.[4] Анте Старчевић је био потомак покатоличених Срба и творац правашке идеологије, по којој су Срби „пасмина која из народа треба да буде истребљена“.[5] Следбеници те идеологије су у демонстрацијама у Загребу нападали Србе и уништавали српску имовину. У покољима које је АУ војска извршила по Србији су се нарочито истакле њене хрватске јединице. Прогоне српског становништва 1914. у БиХ, предводили су потомци покатоличених Срба. Све ово му није могло бити непознато, али ипак није допустио да утиче на његове закључке, објављене у новембру 1914. Oволики јаз између животне стварности и размишљања, тешко може бити објашњен само губитком фокуса рационалног апарата.
Код Скерлића се спомиње јединство душе, а расправа о души не спада у домен чисто рационалног. Ту се примећује утицај нечег што превазилази, или се прецизније речено налази испод нивоа „владавине квантитета“. Како Генон објашњава, после прве фазе процеса деградације, у чијем центру се налазе рационализам и материјализам, коју он назива анти-традиција (због блокирања путева који воде ка духовној реализацији), долази друга, у којој се преиначени делови одређених традиција арбитрарно пресађују у нову целину, где се везују за неку централну водећу идеју модернистичког порекла (најчешће идеју прогреса), коју назива псеудо-традиција, где се стварају могућности спуштања на ниво подљудског. Важно је назначити да прва фаза није дефинитивно завршена почетком друге, већ да оне функционишу и паралелно, као што се то десило у случају југословенске идеологије.
Многи делови српске баштине су угурани у југословенство, и на тај начин мутирани у своју супротност, као на пример слободарска традиција и осећај самобитности. Међу њима се издваја Косовски завет, на који се југословенство у својој псеудо-традиционалној фази нарочито сконцентрисало, као најважнији облик манифестације српске идеје. Кнез Лазар је уместо земаљског царства одабрао небеско, потврдивши тиме завет Светог Саве. Ту имамо пример надисторијског догађаја који се понавља у току времена, под различитим околностима. Владика Николај Велимировић каже: „Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српског народа. Дало нам галерију витезова вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово“.[1] Косовски завет је начин на који су Срби посведочили верност Христу, доказујући тако своју величину. Вредности којима се ту тежи су универзалне, али начин којим се до њих стиже је специфично српски, и не може се пресађивати на друге народе, нарочито не на вештачке творевине као што су Југословени. Лазарева клетва почиње следећим речима: „Ко је Србин и српскога рода, и од српске крви и колена“; ту се одмах на почетку одређује на кога се клетва односи, односно ко је позван да буде носилац Косовског завета. Многи људи несрпског порекла били су његови веродостојни носиоци, али су прво морали да постану Срби (нпр. Станислав Краков).
Из неколико примера видеће се како југословенска псеудо-традиција тумачи Косовски завет. Можда је најкарактеристичнији пример пројекат Ивана Мештровића, Видовдански храм, маузолеј који је требао да буде изграђен на Газиместану. На том неизграђеном споменику није требало да буде било каквих српских обележја (као што их нема ни на оним које је изградио), већ је он требало да представља дух југословенских, па и универзалистичких „људских“ вредности. Хрватски историчар уметности Коста Страјнић је тврдио да је то најзначајнији споменик неке националне уметности икад, и да га изнад свих претходних ставља то што: „Ниједан од наведених споменика није у вези са душом дотичнога народа толико колико је Видовдански храм у вези са душом нашом, душом југословенском“.[2] Биће да Страјнић није имао тако добар увид у душе толиких народа као у југословенску, јер је она постојала само у главама њега и његових истомишљеника, па је могао веома лако да оцени прецизност њене манифестације у физички простор. Сам Мештровић је изјавио следеће: „То није само хришћанска, православна душа српског народа коју је он стекао неколико векова пре Косовске битке, него је то још старија душа, душа југословенског народа, односно примордијална самобитност југословенске нације“.[3]
Димитрије Митриновић је сматрао да је кнез Лазар био „Србин Југославије“, а њену будућност је видео на следећи начин: „дичне личности ће рађати Јужна Славија и огледаће се дух планета нашега, лик Свечовека на најличнији начин у личностима југословенског јунаштва и чојства“.[4] Код Милоша Н. Ђурића, између осталих, Косовски завет постаје начин како српски народ превазилази самог себе, али не у метафизичком, него у наднационалном смислу (прикладније би било рећи поднационалном), где представља импулс стварању светске наднационалне заједнице. То будуће „светло време“ описује на следећи начин: „доћи ће време када ће Енглез, Србин, Рус, бити демодирани појмови, и када ће се завршити историја човека и почеће историја човечанског духа, тј. свечовека. И папе, и католицизам и православље, и остале историјске и локалне цркве, и теократије, и аутократије, и династије, и сви наши мали, ситни национализми са свим својим историјским примесама и бојама, све ће то спадати у архив културе, као оружје из каменог доба којим се више не бори. И као Јакобсонов орган и Гордерова жлезда које је човек превазишао у току органске еволуције, тако ће и ти социолошки, теолошки, морални рудименти остати као успомена на пут који смо превалили”.[5]
Да би се нације стопиле у један светски народ, оне се прво морају лишити онога по чему се разликују, односно морају се ослободити особина које их карактеришу. Оне се могу уклонити грубом силом, или се могу фалсификовати, да би се довеле на ниво најмањег могућег заједничког садржаоца, који се нужно налази у ономе што остаје после уклањања квалитативних разлика, у квантитету, или још ниже, у садржајима људске подсвести.
Значајно за схватање целе појаве је Ђурићево објашњење душе, које је дао у Видовданској етици: „Јер је, као што показују резултати науке о физио-антрополошком развоју народа, култура једнога народа рефлекс je унутрашњега му живота, продукат народне душе, а та душа није ништа друго него његова средина и околина пројикована у његов нервни систем“. Пошто душа више није божја искра у човеку, него резултат деловања материјалних сила, онда се царство небеско тражи у продуктима колективне подсвести. После закривања путева досезања надрационалног, човек се са чисто рационалног спушта на ниво подрационалног, односно подљудског, што представља суштину деловања псеудо-традиције.
Овде је у питању пражњење Косовског завета од његовог српског православног садржаја, да би се попунио новим, добијајући тако искривљено значење. Утицај на овај феномен има и оно што је Шпенглер назвао „друга религиозност“, у којој се делови аутентичних религија чупају из целине, и стављају у индивидуално створени синкретички систем. Код Митриновића је уочљива и пантеистичка егзалтација, која је једна од главних карактеристика псеудо-традиције, док се код Милоша Н. Ђурића Косовски завет ставља у службу прогреса. Како Генон објашњава, овакав случај преиначења: „постаје ствар денатурације, и могао би се описати као „перверзија“ традиционалних елемената, пошто ће људи бити наведени да им припишу значење измењено тако да се слаже са „водећом идејом“, док коначно не постане супротно традиционалном значењу“.[6] Уместо надилажења материјално условљеног нивоа људског постојања, добија се спуштање на примитивни витализам (ниво нагона код Платона), који се из исфантазираног примордијалног југословенског јединства покушава упумпати у нову вештачку творевину, чији ће темељ бити тело српског народа лишено својих особина. За такве примере фалсификовања традиције Генон каже следеће: „ко год говори о фалсификату тиме сугерише на идеју пародије, пошто су оне скоро синоними; постоји увек елемент гротеске у случајевима ове врсте“.[7]
Како је тај југо-амалгам функционисао инспирисан фалсификатом Косовског завета, видело се у Другом светском рату. Поводом пуча од 27. марта. 1941. патријарх Гаврило Дожић је на београдском радију изјавио следеће: „Јутрос у зору на то питање дат је одговор: приволели смо се Царству Небеском, то јест царству Божијем истине и правде, народне слоге и слободе. Тај вечни идеал, ношен у срцима свих правих Срба и Српкиња, чуван и разгореван у светилиштима наших православних храмова и исписан на нашим народним крсташима барјацима, јутрос је освануо чист и светао као сунце, очишћен и опран од прашине, навејане на њ, и од сваке мрље. Главни носилац тог народног идеала од јутрос је постао наш млади Краљ Петар Други Карађорђевић, син Витешког Краља Мученика Александра Првог, достојан потомак славног вожда Карађорђа, онога Карађорђа који је први дигао оборени косовски крсташ-барјак за слободу балканских народа“. Иако се у овом говору наглашава верност православљу, и кад би био узет сам за себе не би му се могло ништа замерити, његовом употребом у погрешну сврху окренут је у своју супротност. Британски државни секретар за Индију, Леополд Ејмери, се у обраћању Србима поводом захтева за отпор Немачкој такође позивао на Косовски завет и јуначког цара Лазара, који је уместо земаљског изабрао небеско царство. Ту се Косовским заветом оправдава раскидање (до кога технички није дошло, али фактички јесте) међудржавног уговора са Хитлеровом Немачком, са којом су у том моменту неку врсту договора имале све земље у Европи (осим Велике Британије и Грчке), укључујући ту и СССР. Тиме је земља непотребно гурнута у сукоб са највећом војном силом тог доба. Као последицу смо имали брз пораз, где се пучистичко вођство разбежало, Цвијићеви носиоци југословенског јединства код Хрвата прешли на страну Немаца и починили највећи покољ над Србима у историји, долазак комуниста на власт (иза совјетских тенкова, уз британски благослов) који су спровели у дело оно што није успела Аустроугарска. Овде се пародија и гротеска претварају у фарсу. (Занимљиво је да се нико није сетио Косовског завета кад је споразумом Цветковић-Мачек створена бановина Хрватска, у коју је укључено пола Босне и Херцеговине, Крајина, српски делови Славоније и део Срема, у којој су већ почели прогони над Србима).
Косовски завет је од верности православљу претворен у ирационално инаћење јачем, чак и у случају кад он траже ситне уступке. Одсудно супротстављање надмоћној сили има смисла једино ако је алтернатива губитак сопства, тада је и пораз велик, и он служи као семе будуће победе. Целу ситуацију је можда најбоље описао владика Николај Велимировић следећим речима: „Југославија је значила пркос Христу, пркос Светом Сави, пркос Српству, пркос српској народној прошлости, пркос народној мудрости, и народном поштењу, пркос свакој народној светињи – пркос и само пркос. Због тога смо имали државу без Христовог благослова, слободу без радости, рат без борбе, пропаст без славе, страдање без примера“.[8]
Југословенски идентитетски експеримент је значајно ослабио кључне стубове на којима се српски народ држао кроз историју, створивши тиме услове да комунизам (у његовој титоистичкој варијанти) оствари максимално негативан учинак. Резултат тог деловања је најуочљивији у начину на који је, у време коначног издисаја Југославије, односно на прагу обрачуна са својом „браћом“, већина самоуправних Југо-срба доживљавала централни стуб српства.
На обележавању 600. годишњице Косовске битке, пред милион људи, после интонирања модификоване пољске химне под називом „Хеј Словени“ (коју су присутни поносно певали), испред застава за комунистичком петокраком, Слободан Милошевић је одржао свој историјски говор. После површног препричавања догађаја у вези битке, њеног историјског контекста, осврта на тренутне политичке околности и уопштене приче о српској слози, Милошевић прелази на причу о прогресу, научним достигнућима и цивилизацији која ће освојити звезде којима се примитивни средњовековни човек обраћао за помоћ (међу тим средњовековним људима су кнез Лазар и његова војска, чији се подвиг ту обележава). Између осталог је рекао и ово: „Шест векова касније, данас, опет смо у биткама, и пред биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене. Али без обзира какве да су, битке се не могу добити без одлучности, храбрости и пожртвованости. Без тих добрих особина које су онда давно биле присутне на пољу Косову. Наша главна битка данас односи се на остварење економског, политичког, културног и уопште друштвеног просперитета. За брже и успешније приближавање цивилизацији у којој ће живети људи у XXI веку. За ту нам је битку поготово потребно јунаштво“. Говор је завршен са речима: „Нека живи Југославија. Нека живи братство међу народима“, које су поздрављене овацијама присутне масе. Није већина људи дошла на тај скуп због приче о прогресу, али сама чињеница да су одушевљено поздравили један овакав говор, у коме се нигде не спомиње шта је то српска војска заправо бранила на Косову, показује природу троглодитског схватања Косовског завета код припадника југо-српског пролетеријата, односно говори у каквом стању Срби дочекују распад Југославије.
Ту је организам српског народа пао испод нивоа нагона, односно спустио се на ниво подживотиње. Није постојао чак ни нагон за физичким опстанком, то јест било га је једино у деловима народног организма који су били најдиректније угрожени, и само су они реаговали, и то млитаво, али целина није имала вољу да се као таква и брани. Појединци који нису били пред непосредном опасношћу су у најбољем случају навијали за своје сународнике који се боре за опстанак, као да је у питању нека утакмица, док су углавном били незаинтересовани.
Навешћемо неке од најиндикативнијих симптома спуштања српског народа на вегетативни ниво. Када је почео рат у Југославији, у Београду је организован анти-ратни протест предвођен бендом Римтутитуки, где назив бенда представља поруку београдске омладине Србима преко Дрине, којима прети истребљење. Милошевић је усред муслиманске офанзиве на сарајевском ратишту увео санкције Републици Српској, без икаквог значајнијег отпора. За време операције Бљесак, становништво СР Југославије је било преокупирано конзумирањем роштиља за 1. мај, и гледањем 100. фудбалског вечитог дербија. Када су Хрвати завршили трећу фазу свог плана за решење српског питања, протеривањем Срба из РСК, на протесту у Београду поводом нереаговања власти СРЈ окупило се три хиљаде људи, док се месец дана пре тога скупило неколико стотина хиљада да дочека кошаркаше из Грчке. За време повлачења Војске Југославије са Космета, док Срби напуштају своје домове, и шиптарски терористи се иживљавају над онима који су остали, у остатку Србије се прославља крај бомбардовања, а Милошевић проглашава победу. Завршило се тиме што већина пост-југословенског остатка српског народа као патриоту перципира човека који je укинуо институције Србије на Космету, и који се залаже да се он разграничи са Србијом уз промену свести народа у складу са захтевима његових налогодаваца из Брисела, док владу и прве редове државних прослава „краси“ премијер-ка поносна припадница LGBT заједнице. Као што се види, мутације схватања Косовског завета указују на промене стања духа народа, које убрзо резултирају последицама у физичкој стварности.
Скоро сви поборници анти-српских ставова у Србији данас, имају позитиван однос према Југославији и југословенству. Будући да су проткани духом „владавине квантитета“, природно их привлачи један од њених начина манифестације. Иако се облик и интензитет склоности ка тој идеологији разликују од случаја до случаја, ствар која им је скоро увек заједничка јесте став о племенитости југословенске идеје. Ту се племенитост схвата модернистички, бивајући претворена у своју супротност, односно таквима се сматрају она становишта и идеологије које су допринеле сукцесивном паду човечанства од Квалитета ка Квантитету, то јест довеле најнижи, нагонски, део човекове душе у владајући положај. Југословенство је, као део веће целинe чије је подручје деловања српски народ, извршило своју мисију скоро у потпуности. Оно што је дало додатни допринос привиду његове племенитости, јесте присвајање (уз паралелну мутацију) одређених садржаја српске традиције. Такво мишљење не постоји само у његовој природној средини, у југоносталгичарским и малограђанско-аутошовинистичким круговима, него и тамо где би се најмање очекивало, код интелектуалаца националног опредељења и бораца за српску ствар. Олако прихватање такве оцене је управо оно што би требало највише да брине, јер је зло најопасније када за себе прибави ауру племенитости, успевши то да учини на неприметан и питак начин.
У капиталној књизи, зборнику радова, Историја једне утопије, налазе се радови представника српске интелектуалне елите, који се баве историјом Југославије и југословенства. У великој конкуренцији одличних научних радова издваја се текст Владимира Димитријевића Срби и југословенски месијанизам: сан који није досањан. Ту је генијално уочено да основни импулс фанатизма бораца за уједињење Јужних Словена потиче од деформисања метафизичке тензије, којој је циљ досезање „царства Божијег на небу“, у потребу за његово остварење на земљи у облику неког унапређеног стања човечанства. Објашњено је да су идеолози тог уједињења: Димитрије Митриновић, Иван Мештровић, Милош Н. Ђурић, Николај Велимировић (у првој фази свог деловања), сматрали да уједињење Јужних Словена треба да послужи као пример за уједињење Европе, па и целог света, и да ће бити импулс препороду европске културе. Тај рад је послужио, уз Геноново дело, као инспирација за писање овог текста. Ипак, он се завршава следећим пасусом: „Иако је време показало да је јужнословенски месијанизам био још једна од неостварених (и неостваривих утопија), ипак је реч о племенитој заблуди људи који су веровали да је прошло време словенског робовања, и да је свечовечанско братство могуће“.[9] Као што се види из досад написаног, као и из Димитријевићевог рада, југословенство је супротно од племенитог, јер оно човекову потребу за духовном реализацијом претвара у утопистички покушај остварења његових највиших могућности на нивоу материјалног деловања (доводећи га под „владавину квантитета“). Да је оно заблуда лако је уочљиво, али како може бити племенито (како заблуда уопште може бити таква)? Следећи такав начин закључивања, исто би се могао оценити и комунизам, упркос десетинама милиона људи коју су страдали у покушајима његове примене, и свођењу оних који су преживeли на ниво мрава радилице.
Милош Ковић, историчар и угледни борац за српско Косово и Метохију, је у интервјуу за дневни лист Данас, додуше у контексту штетности безрезервне југоносталгије, изјавио да је југословенска идеја била племенита замисао. У свом раду, који је у Историји једне утопије послужио уместо поговора, он је приказао њен историјат. При крају је изнео следећу тврдњу: „Југословенска држава је, дакле, пропала због промена у односима великих сила. Она је разбијена због спољног фактора, а не због инхерентне слабости југословенске идеје. Економска, медијска, дипломатска и војна подршка сецесионистима може да разбије сваку државу“.[10] Да би велике силе подржале сецесионисте, они прво морају да постоје. Ако Југославија није била инхерентно слаба, откуд сецесионисти у њој? Субверзивно деловање великих сила мора наћи плодно тло у некој држави да би било успешно. За сам крај је оставио покушај поређења између Душановог царства, и Југославије као новог српског царства, које још није препознато као такво. После Душана су остаци српске државе били довољно јаки да у бици убију турског султана, и сачувају државност чак и после пада Цариграда. Захваљујући том царству имамо свог патријарха, а сећање на њега је инспирисало генерације Срба у наредним вековима. Југославија је успела два пута срамно да пропадне, а у њеним рушевинама српски народ битише као недефинисана маса која служи за иживљавање и подсмех. Поређење те две државе и њихове заоставштине је у најмању руку неумесно.
Ова два примера су индикативна за стање српског народа данас. Ако господин Димитријевић, после изузетно проницљивог увида у порекло југословенства, има потребу да каже да ту има нешто племенито, а господин Ковић оде чак и даље, упуштајући се у стварање мисаоних конструкција које треба да оправдају успостављање Југославије, онда се стварно не можемо чудити утицају који тај злодух има над припадницима већине, који су далеко непросвећенији од ова два аутора.
Као функција „владавине квантитета“, југословенство по својој природи делује у синергији са њеним осталим облицима манифестације. Иако му је комунизам у почетку био супротстављен, међу њима је нужно морало доћи до неке врсте фузионисања (на српском подручју), где је њихов могући појединачни негативан учинак вишеструко увећан. Улоге су им у основи исте, јер се комунизам бори против свих вредности које човека стављају изнад нивоа радника (економске животиње), док југословенство делује против оних структура које српски народ вежу са његовом суштином. По истом принципу се оно налази у већој или мањој корелацији са: неолиберализмом, пацифизмом, космополитизмом, већ поменутим аутошовинизмом, евро-унијатством, конзумеризмом, малограђанштином…; појачавајући њихово разарајуће деловање. Све ове појаве имају свој специфичан утицај, али је једино југословенство фокусирано искључиво на српски народ, и зато му треба посветити посебну пажњу.
Овде би се могло приговорити да је југословенство, како у прошлости, тако и данас, присутно и код осталих екс-ју народа. Међутим код Хрвата и Словенаца оно je историјски послужило као возило за остваривање сопствених националних интереса, које никад нису заменили за југословенске, и никад се нису одрицали своје традиције, или је преиначавали, онако како су то Срби чинили и још увек чине (на нивоу народа, постојали су појединци који су деловали на тај начин). Присуство те идеологије, као функције „владавине квантитета“, показује се по последицама њеног корозивног деловања, којих код Хрвата и Словенаца нема. Одређени њени сегменти постоје и код њих (углавном употребно), али суштинско дејство је изостало (што никако не значи да су остали ван деловања „владавине квантитета“, већ само да су имуни на њену функцију југословенства). Остали народи представљају творевине југокомунизма, и сасвим је природно да је болест најприсутнија у оним деловима тела који су отпали услед заразе. У њиховом случају југословенство није у могућности да делује против народне традиције, због непостојања исте (у питању је псеудо-традиција, која стоји у дубокој вези са њим).
Југославија је умрла, али идеологија која ју је створила итекако живи, и агресивно реагује на било какав знак дизања Српства из пепела. Суштина њеног деловања се најбоље показује кроз нервозу коју у појединцима, који су под њеним утицајем, изазива присуство било какве аутентично српске појаве, која се повећава пропорционално снази тој утицаја.
Милош Ковић је у неколико наврата изјавио да припадници данашње генерације Срба немају право да критикују своје претке због стварања Југославије, јер мач који је деда забио на Словеначким Алпима унук не може ни да подигне. Ваљало би додати, да је узрок овој килавости унука то што се деда заразио сифилисом. Југословенство, као идентитетски сифилис, разједа духовно тело српског народа већ генерацијама (са одговарајућим последицама по оно физичко), а болест неће нестати тако што се има разумевања за њу, него лечењем. По старом веровању најбољи начин да се човек одбрани од демона који га прогања, јесте да се окрене према њему и да га погледа, после чега он нестаје као сенка пред сунцем. Наравно није у питању обично гледање, већ дубинска спознаја, којој је основа самопоуздање настало из целовитости једне личности. Предуслов обнове целовитости српског народа је повратак његовом упоришту, односно враћање српској идеји.
Извори:
[1]Косовски завет и Видовдан – Николај Велимировић, http://www.rasen.rs/2019/06/kosovski-zavet-i-vidovdan-nikolaj-velimirovic/#.YEX-C2hKiUk
[2]Историја једне утопије, Владимир Димитријевић, Срби и југословенски месијанизам: сан који није досањан, Catena Mundi, Београд, 2018, 154.
[3]Историја једне утопије, Владимир Димитријевић, Срби и југословенски месијанизам: сан који није досањан, Catena Mundi, Београд, 2018, 154.
[4] Димитрије Митриновић, „Видовдан Југославије“, Поплитика, 28 јуна 1930, стр.2.
[5]Ђурић, Милош Н. 1920: 1809
[6]The Reign of Quantity & the Signs of the Times, René Guénon, Sophia Perennis, Hillsdale NY, 246.
[7]The Reign of Quantity & the Signs of the Times, René Guénon, Sophia Perennis, Hillsdale NY, 199.
[8]Српском народу кроз тамнички прозор, владика Николај Велимировић, Манастир Лелић, 2013, 10.
[9]Историја једне утопије, Владимир Димитријевић, Срби и југословенски месијанизам: сан који није досањан, Catena Mundi, Београд, 2018, 166.
[10]Историја једне утопије, Милош Ковић, Срби и југословенска идеја, Catena Mundi, Београд, 2018, 612.
[1]Историја једне утопије, Милош Ковић, Срби и југословенска идеја, Catena Mundi, Београд, 2018, 603.
[2]Историја једне утопије, Милош Ковић, Срби и југословенска идеја, Catena Mundi, Београд, 2018, 605.
[3]Историја једне утопије, Јован Цвијић, Јединство и психички типови динарских Јужних Словена, Catena Mundi, Београд, 2018, 109.
[4]Историја једне утопије, Јован Цвијић, Јединство и психички типови динарских Јужних Словена, Catena Mundi,Београд, 2018, 112.
[5]Дјела Анте Старчевића, књ. III, Загреб, 1894, 146.
Насловна, извор: https://twitter.com/macriverawrites
Извор: arheofutura.rs
