Пише: Александар Киш
Гамбит је потез у шаху када жртвујеш нешто да би остварио далеко бољу позицију и на крају доминирао и победио. Тај израз пренео се и у политику. А управо се одвија пред нашим очима.
Протести које организује неке невладине организације, са ликом “еколошких” удружења дешавају се ових дана по Србији.
Нека не буде никаквог двоумљења, страни фактор организован у велике фондације послао је значајне суме новца тим организацијама у Србију.
Циљ овог плана је изазвати масовну мобилизацију народа предвођену политичким плаћеницима и створити енергију која треба да буде усмерена против владе и председника Вучића.
Иако су сличне “обојене револуције” биле распрострањене како Европом тако и светом, специфичности српске политичке сцене: изразито слаба и неомиљена опозиција, изузетно јака и масовна владајућа странка са популарним председником – као и специфичан однос српског народа према страном фактору који жели да изврши смену власти – поименце неповерење и отворени антагонизам према самим “обојеним револуцијама” и њиховим инжињерима, као и неповерење према великим силама, тј Западним земљама које су спонзори таквих догађања – изискивали су сасвим другачији, измењени и инвентивни приступ рушењу власти у Србији.
Одабран је један једини фактор који може да повеже грађане. Изазове неповерење према влади, као и да изазове осећај личне и колективне несигурности који би – класично – био усмерен ка власти као извору потенцијалне претње по грађане – да би се психолошким операцијама тај апстрактни потенцијални осећај претворио – у психи грађана као веома реалан и на послетку, влада Србије и председник првенствено – били означени као главни кривци.
Међутим, како смо рекли класични анти владини планови нису могли да се остваре у Србији због наведених антагонизама – одабран је – врло интелигентно – један једини уједињавајући психолошки фактор:
Страх за живот и здравље, појачан страхом за материјалну сигурност и страх од губитка имовине.
Упумпавањем великих сума новаца из светских фондација, формирани су разни “еколошки” покрети, често ослоњени на разне групације окупљене око широког дијапазона грађана: од деснице – национал-бољшевичких покрета, преко остатака пораженог режима који вуче корене још од поражене струје са “8. седнице” па све до либерашких и ултра левих опскурних, али зато врло радикалних партијица и организација. Али све у свему веома мали број грађана у односу на остале.
Анимирањем и давањем подршке преко великих тајкунских медија, кренуло се у мобилизацију забринутих слојева грађана који сами по себи никада нису имали наклоност према опозицији а добар део су у ствари и подржаваоци владе и председника Вучића – међутим таргетирани су њихови примарни страхови, како смо већ рекли – забринутост за живот и здравље као и имовину – што је довело до потенцијално велике кризе.
Као главни непријатељ означена је компанија “Рио Тинто” која је имала склопљене договоре за истраживања већ годинама уназад и то са претходном влашћу. Од те компаније створен је баук који ће, у колико с е- не заустави – отровати сву воду и земљу практично у целој Србији. Иако то делује нереално и надасве смешно, не треба заборавити успешност антиваксерских покрета у свету па и у Србији који су готово исте ствари тврдили, а и још увек тврде за вакцинацију, да је ужасна, опасна, и да је погубна по живот и здравље – што је наравно парадоксално, али се показало да у колико се не реагује одмах и на време, такво мишљење може да се прошири и да има јак анти владин утицај – што и видимо по свету.
Компанија “Рио Тинто” је била примарни циљ, и то од стране самих финансијера протеста који су у ствари експоненти њених конкурената. Литијум који треба да копа та компанија има изузетну вредност да светском тржишту а зарада је изразито велика.
Као циљ-окидач за протесте узета су два закона – о народној иницијативи и референдуму и о експропријацији имовине. “Рио Тинто” није смео да се експлицитно помиње како би све изгледало као народна борба за еколошка питања те да би се у другој фази мобилисали грађани против владе. Онда би на власт дошли експоненти пропалог режима који би поништили уговор са “Рио Тинтом”, и посао дали конкуренцији. Уз то одмах признали “Косово” као и геноцид у Сребреници, што су нескривено и говорили они који су подржавали протесте.
Уз то, понашањем неких министара у влади Србије, као и локалних органа власти који не само да су запоставили свој посао него допустили да део народа краја у којем се налазе потенцијални рудници и део грађана падне под утицај страних организација и тајкунских медија.
И протести су почели. Међутим од самог почетка било је заиста чудно како реагује власт. Од самог тог почетка потези владе и председника, одударали су од оног што се класично ради у тим ситуацијама. Уместо очекиваних полицијских мера, разбијања демонстрација и употребе силе, као што се очекивало, од тога се врло брзо одустало. Било је на почетку јасно да је циљ организатора да се изазове реакција полиције и да се протестанти прикажу као жртве бруталности.
Након што су организатори “прочитани”, полиција и органи реда уклоњени су са улица и тргова, као и ауто путева. Демонстрантима је дозвољено (да бар наизглед) постану господари кретања свих грађана. На тај начин се уместо конфронтације демонстраната и полиције створила ситуација конфронтације демонстраната – са грађанима којима демонстранти
На већ следећи дан протеста дешава се нешто још неочекиваније. Председник Вучић је у јеку блокада градова и путних праваца – отишао на лични разговор са грађанима Јадарског краја у којем трба да буде потенцијални рудник Литијума.
Невероватно за једног председника државе, сатима је слушао њихове примедбе и жеље како реална тако и неке ирационалне.
Тај потез председника наишао је на прилични шок код организатора протеста и тајкунске опозиције. Та тајкунска опозиција се тада већ приказала као један од главних лидера протеста, те је на тај начин разбијена илузија да се ради о некаквом народном протесту.
Укратко, били су присиљени да се сврстају на страну “демонстраната”- Њихови медији су исмевали потез председника и омаловажавали га, и директно нападајући народ Јадарског краја које су они сами дан раније представљали као наводне жртве тог истог председника.
Онда следи велики шок.
Председник повлачи спорне законе.
Нико то није очекивао. Иако неки тајкунски медији у почетку покушавају да то приказу као Вучићев пораз, приметан је шок и неверица код лидера опозиције. Тај шок се претвара убрзо у страшну нервозу. Разлога за протесте више нема. Чак и сам (макар номинални) организатор најављује крај протеста и славље.
Вучић ћути и не даје никакве иритирајуће изјаве.
Гамбит је учињен
Тада тајкунска опозиција, као и њени ментори из иностранства чине једино могуће. Грешку. Вучићевим повлачењем два закона доведени су у “пораз-пораз” ситуацију: да прихвате да је Вучић “изгубио јер је повукао законе” – морали би да престану са протестима. Што би значило да је Вучић победио. Ако наставе са протестима онда је јасно да они су политички и да немају везе са народом и бригом за животну средину, а изгубиће и подршку јавности. И Вучић ће опет победити.
И од два пораза они бирају већи. Настављају протест уз велики притисак на првобитног организатора који је сада морао да повуче одлуку о престанку протеста.
И на новим протестима појављује се далеко мање људи. Али сада демонстранти и њихови налогодавци чине и стратешку грешку. Пошто више не могу да таргетују два закона нити самог Вучића – који је номинално прихватио њихове услове – окрећу се отворено против компаније “Рио Тинто” – њиховог правог циља.
Али сада то више нису демонстрације народа забринутог за своје здравље и имовину каквим су хтели да их представе – већ су демонстрације против рударске компаније – таквих демонстрација има свуда по свету и не придаје им се велика медијска пажња.
А то је омогућило председнику Вучићу да седи са стране и посматра стратешки пораз опозиције и њених налогодаваца без да у опште више буде умешан у те протесте – на било који начин осим да их критикује.
А што се тиче саме тајкунске опозиције и демонстрација сада су покушај опозиције да обори уговоре са једном великом и реномираном страном компанијом, што опет саму владу и председника Србије представљају као фактор стабилности и напретка у виду страних инвестиција. Подршка народа протестима је опала а евентуална мобилизација народа за ствар демонстраната је онемогућена – сам председник Вучић испао је херој Јадарсаког краја који је дошао до народа, саслушао га и учинио оно што је он желео.
Гамбит је завршен и позиције промењене.
Остаје да се види како ће се опозиција понашати и како ће покушати да одржи протесте у животу, мада је мала вероватноћа да ће успети у томе.
