За брзо окончање рата у Украјини постоје само две могућности. Прва је украјинска капитулација. Друга је смена Путина, оцењује Индеx.хр.
Нажалост, прва је опција пуно извеснија него друга, сматра Марио Галић, аутор текста објављеног на том хрватском порталу.
Према његовим оценама, проблем је што су сада обе стране заглавиле у рату исцрпљивања јер је досадашња помоћ Запада Украјини била довољна тек да се изједначе односи снага на фронту.
Знатно већи проблем обе стране је што не постоји неки суперстратешки циљ чијим би се остварењем рат окончао. Наиме, у било ком правцу да Украјинци крену, ка Запорожју, Мелитопољу, Маријупољу, или ка избијању на Азовског мора, Руси би, да то спрече, ангажовали све што имају.
Крајњи резултат би била огромна операција која се може упоредити са сличним офанзивама које су се на том подручју одвијале током Другог светског рата. А то би значило, наводи аутор текста, ангажман стотина хиљада војника, на хиљаде тенкова и других борбених возила, уз хиљаде свих доступних артиљеријских оружја, с неизбежном последицом на хиљаде мртвих и на десетине хиљада рањених на обе стране.
Украјинци су се надали да ће им донације „супертенкова“ омогућити формирање снага способних за такву операцију, али све је више вести о смањењу броја тенкова које ће Украјинци добити, као и продужавању рока испоруке.
С друге стране, ни Руси нису у ништа бољој позицији. Окупацијом остатка Доњецка неће победоносно окончати рат. Однос снага ни у случају окупације Краматорска и Словјанска неће се окренути у руску корист. Путин би могао да тврди да су остварени сви изворни циљеви и притом да се нада да је памћење просечног Руса тако кратко да се не сећа како је пре годину дана тврдио да иду да „ослободе“ целу Украјину од нациста и националиста.
Ни поновни покушај освајања Кијева не би битно преусмерио односе снага у корист Русије. Прво, зато што би за такву операцију морали да одвоје барем 300.000 руских и још 200.000 белоруских војника. А како би те снаге имале минималну шансу да освоје КИјев, морале би да крену сировом силом. Друго, без обзира на бројност руско-белоруских снага, извесност победе била би врло мала. Треће, отпор УКрајинаца био би огроман.
Али, пита се Галић, ако Кијев није стратешки циљ Русије, имају ли га они уопште? “Имају и зове се Лавов. То је град, отприлике величине Загреба, смјештен на самом западу Украјине и стратешки важан јер преко њега иду све комуникације из Пољске (а то значи са Запада) према Кијеву и даље”, наводи он.
Ако Руси крену ка том граду, са сваким километром напредовања украјински опстанак био би веома неизвестан. Али и ту постоји проблем, јер Руси до Лавова морају да пређу 200 км, а то Украјинци неће мирно посматрати.
О како би се великој и тешкој операцији радило најбоље говори податак да, иако у Москви јако добро знају да би им она донела победу, никад није било спомена да су је планирали извести.
И тако су обе стране у другу годину рата ушле са не баш „добрим картама“. Руси имају суперстратешки циљ, али су свесни да га не могу остварити па би се задовољили окупацијом остатка Доњецка, иако ни градић Бахмут не могу месецима да освоје.
С друге стране, у Кијеву не престају да се надају да ће им све ново оружје донети тако жељену превагу на ратишту. Али, проблем је што најбољи западни „супертенкови“ не могу сами да ратују, већ њима морају да управљају људи, а за темељну обуку тенковских посада потребно је 20 недеља.
За свеобухватну обуку бригада које су наоружане њима потпуно новим тенковима, борбеним возилима пешадије и самоходним хаубицама како би могле деловати као моћна ударна сила треба барем две године.
ИЗВОР: ИНДЕX.ХР, МАРИО ГАЛИЋ
