Није случајно овај раскуп кога његови следбеници из милоште зову „падре Микеле“, унијат и самопроглашени „митрополит“ фантомске организације у својој глави спојио турско ропство са српским народом и представио га као узрочника насиља на Балкану.
Раскуп Мираш Дедејић, клеветник и „духовни вођа“ неокмита свих вјера и нација у Црној Гори.
У Поточарима се и ове године нашао Мираш Дедејић, на мјесту одавања поште жртвама злочина из ратних година, традиционално паразитирајући растерећен части и образа. Мираш Дедејић, расколник и политички агитатор у лажној мантији, поново се појавио у Сребреници под изговором исказивања пијетета, које је и ове године искористио у пропагандне сврхе, настављајући своју мисију ширења подјела и лажи под плаштом лажне вјере.
„Долазићу овдје све док се буде обиљежавало и кад буде јединствена Босна, што ћу ја и доживјети“, изјавио је Дедејић, алудирајући на политичке циљеве унитарне БиХ, чиме је и формално потврдио да није дошао као духовник, већ као емисар једног опасног пројекта. Он потом прозива друге који долазе „из политичких разлога“, иако је управо он карикатура политичке злоупотребе вјере и трагичних историјских догађаја.
Да би му циркус био потпун, Дедејић без и трунке срама изговара:
„Ово је највећи геноцид након Другог свјетског рата. Балкански народ је био миран док су били Турци овдје, а чим су они отишли – настао је хаос.“ Није случајно овај раскуп кога његови сљедбеници из милоште зову „падре Микеле“, унијат и самопроглашени „митрополит“ фантомске организације у својој глави спојио турско ропство са српским народом и представио га као узрочника насиља на Балкану. У сваком његовом јавном наступу, Срби су реметилачки фактор, СПЦ је „окупаторска црква“, а Сребреница повод за стигматизовање Срба као народа.
Подсјетимо, Дедејић је више пута виђен у друштву хрватских ултрадесничара, попут Анте Пркачина, Велимира Бујанца и Хасановића, људи који су све само не симболи помирења. Његова „црква“ служи искључиво као политичка подлога за експерименте у разграђивању идентитета у Црној Гори и покушајем затирања српске духовне и културне вертикале. Онај ко жели мир и достојанство не дијели жртве по националности и не користи Поточаре за политичку промоцију. Али Дедејићу није стало до жртава, њему је стало до микрофона, камера и неудатих новинарки, које користи за клеветање.
Зато је дужност сваког озбиљног медија, аналитичара и грађанина да разобличи ову опасну појаву која под видом „аутокефалне црногорске цркве“ шири нетрпељивост, фалсификује историју и трује ионако рањене односе у региону.
