ЗАР СЕ СМРТ СЛАВИТИ МОЖЕ
Прогнани од погани што туђа несрећа их храни.
На длану носе понос, од драгог Бога дар.
Побјегла срца из груди па се на камену суше,
Јорган им плаво нево, душек- просуте душе.
Колона стењући гмиже. Куда их бунило носи?
Гдје ли ће уморна тијела скончати ноћи ове?
С трактора јагње блеји, до њега плаче беба.
Старица вапај шаље пут Бога и пут Неба.
Мајка дјечицу стеже,
Пјева им, а јецај гута.
Рањену душу своју врелим сузама поји.
Како ће, куку јој данас, да им за оца каже!?
Слаже пажњиво ријечи па их по три пут’ важе!
Свикнут на прогон, старац ко Исус с’ Крста гледа:
-Не дајте, тешком болу да вас докрајчи, дјецо,
Нити дозвол’те мржњи да вас кроз живот води.
Бог ће вам стазу скројит што иде ка Слободи.
****
Године прошле многе, Крајина живи у свијету.
Расута као кости подно динарских брда.
На сваком дијелу планете данас се плаче уз свијеће,
Једино пјевају тамо гдје расте крваво цвијеће.
Славе гдје камен јеца и стопе мртваце зову.
Славе гдје гробови ишту кандило и тамјана мрву.
Славе, крваве руке! Опрости Господе Боже!
Зар смрт и људску патњу човјек славити може!?
Радмила Телебак Караћ
