О’Хенлон је у књизи описао амерички грађански рат, поделивши га на седам кампања које су водили познати амерички генерали под председником Абрахамом Линколном. Међутим, оно што је истакао као важно за тај рат је да је започет са идејом да кратко траје, као и сви ратови после њега.
Које се поуке могу извући из великих ратова које су САД водиле кроз историју и како их применити на данашње ривалство са Кином, питања су којима се амерички стручњак Мајкл О’Хенлон бави у својој најновијој књизи.
Које су кључне поуке које Сједињене Државе могу да извуку из својих великих ратова је питање на које је одговорио Мајкл О’Хенлон у својој најновијој књизи Војна историја за модерне стратеге: Велики ратови Америке од 1861, објављеној овог месеца.
Проучавајући седам ратова – Амерички грађански рат, Први и Други светски рат и ратове у Кореји, Вијетнаму, Авганистану и Ираку, овај стручњак за безбедност и спољну политику, који је и члан Комитета за одбрамбену политику при Министарству САД одбране, желео је да прикаже циљеве кроз историју и исходе ових сукоба, односно са каквим идејама су амерички лидери у њих ушли.
О’Хенлон, аутор више од 20 књига и гостујући професор на престижним америчким универзитетима, недавно је о томе говорио на конференцији Брукингс института, где је виши научни сарадник. Његове закључке из књиге прокоментарисао је и пензионисани генерал америчке војске Стенли Мекристал, који је био шеф Заједничке команде за специјалне операције од 2003. до 2008. године.
Трајање рата
О’Хенлон је у књизи описао амерички грађански рат, поделивши га на седам кампања које су водили познати амерички генерали под председником Абрахамом Линколном. Међутим, оно што је истакао као важно за тај рат је да је започет са идејом да кратко траје, као и сви ратови после њега.
„Историчари су писали о расположењу војника који су кренули у рат, рекли су да не желе да пропусте акцију и забаву, јер су мислили да ће рат потрајати кратко. То имамо и данас. Путин је тако мислио о Украјини, али за то су криви и Американци кроз историју. Доналд Рамсфелд је сматрао да ц́е рат у Ираку бити кратког века и да ц́е се ситуација брзо стабилизовати. Ови ратови су увек започињани, без обзира ко их је покретао, са идејом њиховог брзог успеха и завршетка. Готово увек је рат трајао дуго и било га је тешко завршити“, истиче О’Хенлон.
Мекристал је потврдио да се то дешава у пракси и да лидери када започну рат прво израчунају колику војну, економску и другу снагу има њихова земља, а колико непријатељ. Тада се, како је додао, у то убацује и питање „ко је у праву, а ко није”.
„Ако имамо већ у војску и ако смо у праву, онда кажемо да ће и они у једном тренутку видети истину и светлост… Имали смо бомбаше самоубице у Ираку и Авганистану и људи су ми говорили ‘Добар си, ти се бориш против лоших момака.“ Одговорио сам да се не ради о тој подели на ‘добре и лоше’, то је крива – моји најбољи људи су парирали најбољим људима међу терористима, обојица су били лојални, посвец́ени, само су имали другачији поглед на оно што се дешава. дешава, у зависности од тока њиховог живота. Дакле, ако кажете да ћете победити јер сте морални и зато што сте у праву, јер сте напредни, морате да претпоставите да друга страна то неће тако видети и да ће дати све од себе за свој циљ. Рат увек почиње из неких логичних разлога, а онда се наставља ношен тешким, личним емоцијама људи који у њему учествују. Не треба заборавити људску компоненту која чини да рат тако дуго траје“.
Амерички неуспех у ратовима
Још једна поука коју О’Хенлон извлачи у свом новом делу је да се исходи рата не могу унапред одредити, како замишљају они који га иницирају. Он тако сматра да су лидери пре Првог светског рата имали ограничену визију, као и да су се руководили интелектуалном осредњошћу. Због тога су, како пише, много разговарали о томе како да припреме своје снаге за битку, „како да их укрцају у воз и пошаљу у страну земљу на бојно поље“, али не и о томе шта ће радити током битке и после тога.
„Лидери заборављају да ратни план неће функционисати како су првобитно замислили, јер имате непријатеља који такође има план. Морате се прилагодити, а у рату се вође заљубљују у своје планове. Шта би се десило да Јапан није напао САД у Перл Харбору, да ли би икада ушли у рат и како би то одредило ток Другог светског рата“, истиче О’Хенлон.
Трећа лекција на коју указује јесте да САД, иако највећа сила у историји света, нису баш успешне у својим ратовима, што сугерише да Америка треба да пази у које ратове улази.
„САД су од 1945. године највећа сила у историји света, дефинисане као држава која одржава мир, гради савезе, помаже другим неразвијеним земљама да изграде демократију. Међутим, наш војни успех у тих више од 70 година није био велики, што је резултат политичких, а не војних одлука о томе где и како Америка треба да се бори. Ако погледате главне ратове у Кореји, Вијетнаму, Ираку и Авганистану, наш рекорд је нула победа, два пораза и два застоја. Изгубили смо у Вијетнаму и Авганистану, иако по мом мишљењу није требало да изгубимо у Авганистану, то је била наша одлука. Два неодлучна исхода, у Кореји где смо вратили статус кво после три године борби, и Ираку, за који би рекао да је прерано да се зна куда ово води, и зашто смо мислили да ц́е америчка интервенција довести до боље ситуације у земљи. Интервенција није била добро изведена и ми смо платили цену за то. А ми ипак остајемо најуспешнија сила у историји“.
Русија и Кина
О’Хенлон се осврће и на руску инвазију на Украјину и наводи да се и тамо мислило да ће рат трајати кратко. Како каже, америчка обавештајна заједница је заслужна што је упозорила на руску инвазију и тиме омогуц́ила украјинском председнику Володимиру Зеленском да „преживи“, али, додаје, опет није упозорила шта ц́е се потом десити.
„Опет су погрешили да ће рат бити краткотрајан, дајући Русији велике шансе у брзом рату и потцењујући Украјину. Да Запад није интервенисао, можда би се то и догодило“.
Трећа лекција коју О’Хенлон нуди, а за коју каже да је кључна, јесте примена ових закључака на однос Кине и Сједињених Држава.
Како истиче, до сада ни Кина ни САД нису развиле самопоуздање да би имале капацитет да брзо победе једни друге у рату.
„Обе стране су склоне да дођу до ових закључака и постоји ризик од почетка рата. Не дај Боже да дозволимо себи да помислимо да можемо брзо да победимо Кину и треба да радимо на томе да Кина не развије такву теорију о нама“, закључује О’Хенлон.
Извор: Хаппyтв.рс
