Сведоци смо систематског деградирања угледа учитеља у нашем друштву. Будућност једног друштва зависи од тога како су васпитана и образована његова деца. Услови рада у школама су све тежи, а очекивања су све већа. Плате нису стимулативне за оне који желе да својој породици обезбеде добар живот. Но то није највећи проблем – учитељ у друштву нема онај статус који је имао и који треба да има. Деградација образовања се наставља не само немаром политичке класе према овој сфери друштва већ и погрешним и помодним реформама. Оне су тек по нешто и понегде направиле искорак а са друге стране непрекидне промене често доводе до хаоса и новог таласа деградације. Инсистирање на правима ученика је додатно ослабило ауторитет учитеља у школама. Нови трендови су довели до тога да уместо класичног поретка ауторитета у ком се учитељ мора слушати (некад је то било и превише) се дошло до помодне анархије у којој је ауторитет наставног кадра додатно угрожен, али и неретко и сам наставни процес.
Увођење ванредног стања због глобалне пандемије ковида 19 и прелазак на наставу на даљину, је довео учитеље по ко зна који пут у ситуацију да без јасних инструкција треба да се снађу и пруже деци сигурност и квалитетно образовање. Страх од тога да се не
испоштују циљеви нефлексибилног наставног плана и програма, вођење гломазне администрације и исподпросечне плате, само су неки од проблема са којима се учитељи сусрећу у време Ковид хистерије и после ње. Повремено чујемо у јавности како треба да се угледамо на Финце и на њихов образовни систем, али нико не прича о томе да су фински учитељи веома цењени и да је учитељска професија међу младим људима популарнија од професија као што су лекари, архитекте или правници. Разлога за овакав статус учитеља у друштву је много, а неки од њих су стална подршка државе за стручно усавршавање учитеља и висок степен аутономије при одлучивању које наставне методе ће користити за подучавање својих ученика. Ми стога увиђамо неопходност ургентног побољшања положаја учитеља. Квалитет наставе и образовање ученика је нераскидиво условљен статусом учитеља. Једна од најважнијих мисија «нове» школе јесте да им вратимо углед и достојанство какво заслужују. Стога учитељ мора да ужива поверење захваљујући својим професионалним и људским квалитетима. Потребно му је дати слободу да користи своје стручно знање и искуство када бира наставне методе и материјале који се користе приликом креирања и извођења наставе. Систем образовања бирократским контролама, глорификацијом ученичких права, мешањем родитеља у посао учитеља (па чак и конфронтација у којој «штите» своју децу) дестимулише квалитет и иновативност образовног процеса. Зато је потребно системски охрабрити учитеља да користи иновативне праксе и да се константно усавршава како би могао да пронађе одговарајуће начине којим ће ангажовати ученике у складу са њиховим индивидуалним могућностима.
Учитељ мора бити поштован и као човек и као професионалац. Модерне и квалитетне школе учитеља посматрају као јединствену индивидуу, са посебним вештинама и способностима, да би учитељи и сваког ученика сагледавали као јединственог појединца са потенцијалима које треба неговати и подстицати. Прави учитељ прави за сваког ученика јединствен план развоја његових талената и исптављање његових недостатака. Да би се то реализовали учитељ је истовремено бити близак сарадник њихових родитеља. Једино путем блиске и партнерске сарадње са родитељима можемо добити на крају процеса васпитано, образовано и до пуног потенцијала развијено дете. Породица не сме да сву одговорност сваљује на школу али ни обрнуто, већ да сарадњом и међусобним допуњавањем раде на развоју ученика који је јединствена и непоновљивал личност. Ово је више од индивидуалног приступа ово је персоналистички приступ васпитаном и обратзовном процесу. На жалост данас је школа одустала од тога да васпитава а неуспешна је у образовању јер уместо да гради самосвојне личности које мисле својом главом и осећају својим срцем она негује просек и меморисање често непотребних информација. Друштво нипошто не сме да заборави – учитељ је у улози модела на ког се ученици угледају. Стога, он мора подстицати ученике у изградњи њиховог снажног карактера, етике и марљивости. Учитељ је оно што смо заборавили да јесте – морални и људски узор за ученика, а тек потом и онај који преноси нека знања и вештине. Учитељ мора да на првом месту подстиче код деце највише моралне вредности, учи их поштењу, храбрости, истинољубивости, праведности, култури опхођења, њиховим правима и обавезама. Оно што је важно нагласити у контексту данашњег образовања у Србији – учитељ треба да дочара деци и родитељима да је култура сарадње и солидарности важнија од неговања
такмичарског духа који подстиче егоизам. Аутентична школа је школа врлина – која се огледа у хришћанском и племенитом односу према животу, према себи и другима, према животној средини која га окружује. Свети Сава је био први српски учитељ или просветитељ – и то је схваћено као духовни и хришћански учитељ врлина и вредности хришћанске и народне традиције. Не теоријски схоластички и већ практични и подвижнички учитељ и духовни просветитељ. Док је код нас просвета била светосавска људи су били прави а сад кад је схоластичка имамо формално образоване људе али без снаге карактера и моралне вертикале.
БРАНКО РАДУН
Иновативна српска школа која кобинује вредности традиције и модерне образовне методе
https://zvezdobrojci.edu.rs/?_rstr_nocache=rstr6336414d0fc5eb9c
