На телевизијама већ дуго времена гледамо људе који се чуде како то да сад нисмо пријатељи са нашим старим савезником Америком?
Питају се како је то могуће кад смо увек били савезници, и маштају о томе како би било добро да смо опет на истој страни. Неки су деведесетих чак озбиљно, а неозбиљно, предлагали да Србија постане америчка држава. Неки помињу америчке пилоте које смо спасили, а заборављају да су нас исти они касније бомбардовали. Па су онда и њихови унуци то бомбардовање поновили.
Америка нам ни онда баш није била неки савезник, осим што су се случајно борили на истој страни са нама. Ми смо одабрали ту праву страну, они су на ту победничку страну на силу одвучени. Да их Јапан није напао, питање је на којој би страни они били.
После Другог светског рата, Америка више није савезник ни себи, а камоли неком другом. Савезници су једино малог групи невидљивих људи који од ње и свих нас зарађују.
И обично кажу да смо ми део запада и да делимо западне вредности. Вероватно због тога што гледамо исте филмове и серије, слушамо исту музику са запада. Али Холивуд није Америка, и живот није као на филму. Осим тога, та сличност није ни тако важна. Многи од оних који данас подржавају Америку су у детињству на телевизији гледали руске бајке, па опет не тврде да због тога деле исте вредности са Русијом.
Што се осталих сличности са тим ‘’западним вредностима’’ тиче, није јасно на шта мисле. Србија је део старе хришћанске Европе, то нам је ваљда слично. Али чак ни са њом не делимо све заједничке вредности. Само имамо заједничку, испреплетену и сличну историју;
Јер иако је Србија била држава хришћана, ниједан наш владар није ишао да ослобађа Јерусалим, одавде нису кретали освајачки крсташки ратови. Док су други покоравали друге народе и правили колоније по свету, Србија није. Док су други по Европи јурили вештице, Србије није. Док су други држали робове, Србија је имала закон којим се ропство забрањује. И у двадесетом веку, у исто време док су по европи још увек правили циркусе у којима су показивали црнце као чудо, у Србији су људи из Африке били добродошли студенти. Какве ми то заједничке вредности делимо са Европом и Америком?
Због тога не треба туговати што нисмо савезници са таквима, него треба прихватити шта су и бити поносни што нисмо.
Зоран Грбић
