Пре пар година, док смо седели у једном великом парку, једно наше дете је изнебуха изјавило да ће, кад порасте, да нам даје део своје плате (10% мени, 10% оцу). Чули су то још неки људи који су ту седели и сви смо се слатко насмејали на тему решеног питања пензије и безбрижне старости. Сигурна сам да многи мисле да би у оваквој ситауцији детету требало објаснити да оно треба да брине о себи а не нама, ми ћемо се ми снаћи а и ако се не снадјемо, оно нама ништа не дугује.
Али, итекако нам дугује. Јако пуно нам дугује и још више ће нам дуговати. Као што и ми много тога дугујемо својим родитељима и они својим. Није потребно објашњавати да у разним драстичним ситуацијама деца увек имају предност, јер пред њима је живот, и она су важнија од нас. Али од њих свакако треба очекивати и да нам у једној мери, док су мали али и кад одрасту, узврате оно што улажемо у њих. Љубав, пажњу, бригу, време, унуке. И да, новац, што да не, ионако ће њима остати.
Неки то јасно дају до знања. Амy Цхуа, која је професор права на Yалеу, је пре петнаестак година написала бестселер Бојни поклич мајке тигра. У тој питкој и провокативној књизи бавила се разликом у васпитању деце од стране Кинеза и Американаца. Она је ту издвојила неколико разлика, од којих се највише причало о високим очекивањима (високи стандарди и инсистирање на залагању – Кинези неће било коју дечју шкработину окачити у канцеларији) и количини усмеравања деце (деца се могу бавити само одредјеним хобијима и студирати само одредјене факултете). Кинески родитељи су директни у својим критикама и отворено се мешају у животе своје деце, колико год ова имала година.
Медјутим, један кључни елемент кинеског разумевања породице је остао мање примећен, а то је шта деца дугују родитељима. Медју англосаксонцима у Америци је јако раширен тај став, да деца родитељима ништа не дугују. Тамо се и родитељи одрасле деце често понашају у складу са тиме па, док им деца грцају у стамбеним и студентским кредитима, они пензију проводе на крстарењима и своју имовину завештавају разним колеџима и добротворним организацијама. Закључак овог текста Ведране Рудан је, на неки начин, да то и треба тако. Ако сте Ви за своје већ увелико одрасло дете само једна касица-прасица, онда ни Ви њему ништа не дугујете.
У таквом разумевању суштине односа измедју деце и родитеља, који се, када дете постане човек, суштински своди на однос било које две индивидуе које једна према другој могу можда имати емоције али не и обавезе, запањујуће велику улогу игра једна потпуно банална чињеница, а то је да неродјена деца нису тражила да буду родјена. Иако се преко 90% свакодневних људских интеракција дешава без да их је ико тражио, у овом случају је то одједном од пресудног значаја.
Нико није имао жељу нити захтевао, нити чак пристао да буде родјен, пре него што се родио. То је, очигледно, немогуће. Али, неки су из тога некако извукли закључак да је родитељ на неки начин крив, или у најмању руку одговоран што је некога родио. То је била његова одлука, па ће морати и да живи са последицама.
Ова друга перпектива коју је начела Цхуа је дијаметрално супротна. Родитељ је детету поклонио живот, оно најважније и највредније, и ту дететови дугови тек почињу. Јесте, овај то није тражио, јер није могао, али да јесте могао, тукао би се осталим милијардама разних хипотетичких ембриона да буде изабран. Уосталом, ни путнике аутобуса који виси над литицом не анкетирају да ли да их спасу, нити мртве неко пита да ли да их оплакујемо; индивидуалан избор је само један елемент доброг и пожељног који некад јесте а некад није присутан.
Познато је да, од свих раса у Америци, деца азијског порекла имају најбоље оцене, најбоље понашање, најмање проблема са дрогама и криминалом, и да, када одрасту, највише зарадјују. Али они такодје имају и најмање проблема са менталним здрављем, најмању стопу самоубиства и најмање шансе да те исте родитеље, који их стално критикују, стрпају у старачки дом. Западне земље се такорећи утркују ко ће смислити екстремнији закон о еутаназији, али то у Азији, за сад, још увек није случај.
Неко ће рећи да ту има генетике, други ће се позвати на конфучијанство, трећи ће поменути да им то ништа не вреди јер нису довољно одважни, забавни и креативни. Како год, кад су односи родитеља и деце у питању, очигледно су неке фундаменталне ствари добро поставили.
