Била сам сад на телевизији Нова С да кажем своје видјење ствари о масакру у Рибникару; додаћу видео када га будем имала. Била је то жустра дискусија са још једним психологом. Водитељка је то одлична водила, није себе ставила у центар, постављала је смислена питања и дозволила да се развије дебата, да се заврше мисли. На крају смо се чак и сагласили да убица мора бити кажњен а граница за кривично кажњавање спуштена на узраст од десет година.
Упркос томе, на путу до куће сам закључила да у медијима у ствари има превише психолога, психотерапеута, психијатара. Да, баш у овом тренутку кад су све очи упрте у нас, где сви траже објашњења и где сви очајавају што их нема још много више јер толике су наше колективне потребе за њима.
Два дана већ такорећи без престанка читам та разна објашњења и савете и морам да кажем да сам врло мало добрих увида ту видела. Далеко су биле корисније информације од људи који се баве криминалом и аутентична сведочанства оних који су убицу познавали.
С друге стране, било је ту доста, искрено, катастрофалних анализа. На пример, да су родитељи криви јер су били амбициозни и јер је ишао на превише активности. Или, да треба да сачекамо са доношењем судова јер не знамо још увек ко је крив (?).
Психологија као факултет, и психотерапија посебно као струка, привлачи одредјени профил личности. Да се задржимо овог пута на неким позитивним елементима, то су генерално људи (најчешће жене) склоне саосећању, подршци, причању. Већина интуитивно верује у тај неки Роџерсов принцип безусловног прихватања пацијента/клијента. Шта год он урадио и ко год он био, Ви сте ту, за њега.
Нека буде да је то, иза затворених врата, као део терапеутског процеса, ок. Али сада причамо о јавном простору. Огромно присуство психолога у њему доводи до фокуса на унутрашњи живот убице, на његов разлоге, на ту неку емпатију са њим. О њему много више знамо, стављамо се у његову кожу, покушавамо да разумемо зашто.
О жртвама, с друге стране, знамо само њихове иницијале. Разумем ту причу о приватности, али у овим околностима то има ефекат логорашких бројева – потпуну безличност, дехуманизацију. Они су цифре а он је предмет наше пажње и поистовећивања. Прегршт је коментара на интернету где људи за његов списак за ликвидацију говоре – ово су они који су га злостављали. Не дирај лава док спава, отприлике. Поред толиких психолога у медијима ових дана, очито неке најосновније ствари и даље нису добро објашњене.
Мислим да психолози, психотерапеути и психијатри треба да се усмере у своје ординације где, као што сви кажу, никад нису били потребнији. Медије препустити у већој мери људима са поузданим информацијама, мање оптерећеним великим теоријама.
