Откриће ГЛП-1 представља валидацију нашег наслеђеног начина школовања.
Неколико водећих светских научних часописа је у последње време објавило ударне текстове о Светлани Мојсов, и кључној улози коју је одиграла у откривању хормона ГЛП-1. Ова научница, рођена у Београду, где је дипломирала хемију, била је, током осамдесетих, а после завршених докторских студија на универзитету Рокфелер, вођа једне лабораторије у Америци. Током тог периода је, како закључује Натуре, предвидела и доказала постојање хормона ГЛП-1, показала да у изазива лучење инсулина у пацовима, те развила методологију синтезе компоненти кључну за рад других научника. Њена улога у овом открићу је до недавно била занемарена, али то се сад променило.
Неколико занимљивих тема се преплиће у овој причи. Прва, и страној публици најочигледнија тема, је покушај прескакања заслуга једне жене у револуционарном научном открићу. Не без разлога, потеже се аналогија са Розалинд Френклин, научницом која је учествовала у открићу ДНК. У овом случају, Мојсов, из перспективе научне каријере, није у пуној мери искористила вредност својих открића. Имала је запажену каријеру али није досегла ниво научне славе својих некадашњих колега, што им је омогућило да, како је време одмицало, све лакше забораве и минимизују њену улогу.
Али, сада су ипак дошла нека друга времена. Има у њима и разних феминистичких застрањивања, али макар више не може да се тек тако присвоји туђ научни резултат и заслужна жена изгура из приче. Уз не мало муке, допринос Светлане Мојсов је сада признат и препознат.
Друга је прича о револуцији коју је покренуло откриће ГЛП-1. Прочитали сте, вероватно, већ више пута алармантне вести о дебелима који су навалили на неки лек за дијабетичаре – лек који се код нас и даље представља као јако, јако опасан и који се нипошто не сме узимати осим ако имате дијабетес. У реалности је тај лек, односно класа лекова, које имамо управо захваљујући открићу Светлане Мојсов, у многим земљама већ одобрен за лечење гојазности а све више и других болести. Већ сам једном приликом писала о томе па да не дужим више – имајући у виду научну, медицинску, економску и вредносну револуцију коју је откриће ГЛП-1 покренуло, реалне су шансе да научници заслужни за његово откриће добију Нобелову награду. Сва је прилика да би то сад укључило и Светлану Мојсов.
Србија не сме да стане, стиже нам и Нобел, и то из хемије?! Не знам како то иде и да ли би се тај Нобел рачунао Србији – Светлана Мојсов већ јако дуго живи у Америци и има сигурно и америчко држављанство. Свакако ће се десити да Београдски универзитет скочи на “шангајској листи” која награђује универзитете који су ишколовали Нобеловце (ако би се некако прикључила и као наставник, тај скок би био још већи. Не треба се стидети таквих идеја, то раде и далеко познатији универзитети од београдског).
И то је заслужено. Има неке логике у томе да неко, ко је хемију кренуо да учи у Србији, стигне до Нобелове награде. Нисам у тој области па сам то тек од скора почела да примећујем.
Наша деца крећу хемију да уче јако рано, неуморно гомилајући та фамозна “непотребна знања”. И то учење није певање песмица о периодном систему већ једно прилично озбиљно учење – већ у седмом разреду се распоређују електрони по љускама, а у осмом креће и органска хемија. Више пута сам то коментарисала са нашим пријатељима Американцима, и увек су били импресионирани тиме. Нервира их научни бућкуриш који се учи у њиховим основним школама, знају да њихова деца могу више, фрустрирани су тим мањком знања и изазова. Питају се зашто се чека до другог разреда гимназије да се први пут сретну са хемијом.
Наравно да се у толико пута већој и богатијој земљи, то на крају некако надокнади. Испливаће, у тој огромној маси, ти најспособнији, а неки ће, као што видимо, доћи и са стране. Ући ће у игру енормни интелектуални и материјални ресурси на вишим нивоима школовања.
Али, Србија нема све те опције. Неће бити толико прилике за надокнађивање, нема тог вишка талента, нити његовог увоза. Зато сваком таленту мора на време да се да шанса да се развије.
Сасвим неочекивано, откриће ГЛП-1, представља одређену валидацију нашег наслеђеног начина школовања: наших школских програма које пишу стручњаци а не психолози и педагози, нашег инсистирања на познавању научних појмова и чињеница, и нашем, све мање али још увек присутном, школовању направљеном да да максималан подстрек талентованима за које су “непотребна знања” у ствари неопходан први корак на путу до великих постигнућа.
Стога, не дирајте школске програме, не дирајте уџбенике који су, генерално, одлични. Не дижите сваки пут панику када стигну предвидљиво просечни и једнако неинформативни резултати ПИСА тестирања. Дајте шансу још неком детету из Србије да једног дана направи велики научни подвиг. То је и за Србију и за човечанство далеко важније.
Аутор: Жељка Бутуровић, психолог
Извор: Специјално васпитање
