Једна познаница ми је скренула пажњу на следећи наслов у таблоидном медију:
Морам рећи да нисам изненађена. Пре неки дан сам у дворишту школе у којој се одржавало једно такмичење чула неку мајку како упућено протестује што није постављен задатак из апсолутне грешке. Уопште, интернет је пун родитеља који су веома укључени у разна такмичења, распитују се за границе пролазности, проналазе грешке у решењима, упоредјују тежине тестова кроз године. Ово је утолико екстремније јер од успеха на такмичењима из школских предмета има мало директне користи – чак и за мале награде (бодови за упис, стипендије и сл) потребно је постићи веома високе резултате ван домета велике већине.
Често сам критиковала пренаглашену пажњу која се код нас придаје овом елементу школовања. Међутим, сад кад су и моја деца ушла у те воде, почела сам да увиђам и неке добре стране.
Пре свега, такмичења захтевају далеко виши ниво знања од уобичајеног. Дубина и ширина знања које се очекује на такмичењима из биологије или историје, књижевности, у задацима из физике, и то не за неке сензационалне резултате, је често на средњошколском нивоу или чак и више од тога. На такмичењима у музичкој школи свирају се програми средње музичке и даље. То је, до неке тачке, свакако позитивно. Деца се навикавају да уче детаљније и прецизније, да боље памте и повезују, на високе стандарде изврсности. Наравно да ће већина наученог да се заборави. Али, кад се много више научи, онда је и тај преостали, запамћени део, много већи. Јер, када се припремите за то да из пар редова неименованог историјског извора препознате владара и детаље неке опскурне историјске епизоде, уобичајена школска питања и чињенице из историје постају лака и подразумевајућа.
Даље, такмичења су добра прилика за нека нова искуства. Ту се сусрећу нова деца и одрасли, нове школе и градови, јавна наступања, разне процедуре оцењивања, тестирања, наградјивања. Негује се одредјена прилагодљивост, учење на грешкама. За децу која академски доминирају у својим школама, или се пак осећају изоловано у својој амбицији, то је прилика да упознају себи сличне а и калибришу осећај сопствене величине.
Ту је, наравно, и борба за мобилним телефонима. Већ сам писала о томе да не верујем у тоталну апстиненцију, већ умерено коришћење. Време проводено у припремама за разна такмичења је време које није проводено пућењем за Инстаграм и бројањем лајкова. Када су дечаци у питању, такмичења су конструктиван начин за каналисање њиховог борбеног духа који модерно друштво често спутава.
У том смислу ми је сад и јаснија та нека глорификација школског успеха и деце такмичара по којој Србија више личи на неку азијску земљу него на било шта што сам видела на Западу. Свакако да медији доста кумују томе приказујући као успешну децу која, суштински, још ништа у животу нису постигла. Али, они само хране очигледну глад за фер плејом, за наградјивањем оних који су вредни и паметни по објективним критеријумима, без веза и сналажења. Наградјују се ‘добра деца’, како их види већина родитеља; обрасци понашања које они сами покушавају да установе.
Ипак, као и у већини ствари, постоји опасност од екстрема. Претерана а опет скоро неизбежна жеља за резултатима, лако доведе не само до већег нивоа знања, него и потпуне фокусираности на један предмет, и то не у генералној већ претежно такмичарској форми. Хоћу рећи, знање постаје мање битно од стратегије и владања типовима такмичарских задатака. И наравно остаје оно што одавно мислим – превеликим фокусом на такмичења губи се перспектива о њиховом реалном значају. Неуспеси се доживљавају претерано трагично и ствара нереално негативна слика о себи. С друге стране, велики успеси су вероватно још и опаснији јер стварају засићење и заблуде о вези између такмичарских резултата остварених у такорећи лабораторијским условима, и каснијег успеха у животу.
Игром случаја, имам дете које је учествовало на спорном такмичењу са почетка текста. Наравно да сам и ја фамилијарна са тим задацима који нису били толико тешки колико су били строго оцењивани. На неком нивоу је разумљиво да, у жару борбе, кад излазе листе и деле се награде, и понеки разочаран родитељи изгуби компас и почне да верује да се ту заиста нешто битно дешава. Смешно је кад министарство коментарише задатке са општинског такмичења из математике за трећи разред основне школе. Ту треба прикочити. Такмичења су ипак само један алат за учење, мотивацију, социјализацију и сазревање. Ништа више од тога.
