Као први такав случај код нас, судбина овог убице биће пример свима.
Хтела сам у више наврата да пишем о насиљу у школама. Сада, на жалост, имам и додатан разлог за то. Тако се некако наместило да се прво масовно убиство у школи у Србији десило у школи моје деце. Чак сам фамилијарна и са убицом, јер сам га прошле година приметила на градском такмичењу из биологије, где је освојио прву награду.
Ових дана ће се много писати о томе ко је крив и какви су пропусти направљени. Постоји тенденција да се у оваквим ситуацијама кривица тражи ван детета, а да се његов мотив пажљиво тумачи. “Вршњачко насиље”, “прсао је”, “амбициозни родитељи”, школа није на време приметила, реаговала… а тек родитељи, итд.
Медјутим, по свему што тренутно знамо, убица није “прсао”. Свој злочин је пажљиво испланирао, а онда звао полицију и мирно се предао. То нису понашања неурачунљиве особе или човека заслепљеног бесом. Ово није дете које не види излаз из своје ситуације па се убије. Не, ово је неко ко је одлучио да побије своје вршњаке, коме није задрхтала рука када је требало да пуца на чувара и дјаке, и ко је онда успешно минимизовао последице које ће сносити и детаљно и без кајања описао шта је урадио. Да се не пренемажем сад овде око интернет дијагноза – ово има све знаке класичне социопатије.
За то није крива школа. Чврсто верујем да је ово је могло да се деси у било којој школи. Обезбедјење је било… шта рећи, па човек је погинуо бранећи децу. Дечак је мењао смену, вероватно због конфликта са другим дјацима, што су радила и нека деца из одељења мог детета. Детаље тек треба да сазнамо, али не треба се ту превише ни удубљивати. Јер шта год да исплива једно је сигурно – од све деце која имају проблем са школом и вршњацима, само је он узео пиштољ и побио гомилу људи. Не бих била шокирана ни да је био свестан благих санкција које га чекају ако свој злочин обави пре четрнаестог родјендана.
Најзад, родитељи. Отац је поседовао оружје, водио га у стрељану. Да то није радио, можда се ово не би десило. А можда би се и десило на неки други начин. Јављено је да је убица је у ранцу имао и Молотовљев коктел. Свакако се ради о веома интелигентном детету које би вероватно нашло начин да, бар у некој мери, спроведе свој наум.
Како год, не бих, бар за сад, толико кривила ни родитеље. Мислим да им није било лако да предвиде овакве намере свог детета, да им падне на памет да ће њихов леп, паметан, узоран дјак да уради оно што ниједно дете у Србији никад није урадило. Замислити уопште овакав сценарио, па га онда препознати у свом детету које има само 13 година… мислим да је мало родитеља способно за тако нешто.
У свакој генерацији роди се одредјен број трулих јабука, и оне су непоправљиве, или нису вредне поправљања. Али ми смо негде изгубили способност да их препознамо и адекватно казнимо. Ево чак и сад, где буквално имамо лешеве, постоји реална могућност да један овакав убица буде минимално кажњен.
Небулозним категоријама попут вршњачког насиља се замагљују и релативизују критичне разлике измедју прихватљиве дозе агресивности и по живот опасне социопатије. Уместо најозбиљнијих санкција за мали број најпроблематичнијих сваког дана се свима, од оног који је без питања донео лопту у школу, до оног који је теткицама сипао асепсол у кафу, дели море безвредних укора и појачаног васпитно-поправног рада. Релативизује се и сама патња, па се у исти кош стављају увредјен и пребијен и ево сад, породице настрадалих и нас чија су се деца само затекла у школи. Пажња и ресурси се стално развлаче у сто смерова уместо да буду јасно концентрисани на мали број неспорних злочинаца и жртава.
Као што видимо, прилично мала, и јос младја деца, су способна за најстрашније злочине. Као први такав случај код нас, судбина овог убице биће пример свима. Много важније од вечитог истраживања системских узрока, стајању на пут вршњачком насиљу, окривљавања власти, ТВ програма и сл, је да овај убица буде адекватно кажњен. У супротном ће и деца младја од њега схватити да имају, да цитирам своје једнаестогодишње дете, “get out of jail free card” и за најгнусније злочине.
