Жељко Ивановић је својом колумном само потврдио оно што сви знају, да не постоји већа мржња од мржње аутошовинисте.
Скриншотовани „ловац на змајеве“ – Жељко Ивановић
Након што се Србија опростила од генерала Небојше Павковића, човјека који је у времену највећег страдања своје отаџбине носио униформу с поносом и бранио народ од најмоћније војне алијансе на свијету, у Подгорици се поново гласнуо „ловац на змајеве“ — само што му је овај пут мета био покојник, а оружје жуч и мржња.
Жељко Ивановић, колумниста и сива еминенција „Вијести“, самопроглашени морални арбитар свега српског, поново је отворио стару антисрпску школу — ону коју су у прошлом вијеку држали Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, црногорске усташе и идеолошки учитељи сваког домаћег аутошовинизма.
Његова најновија колумна, објављена под маском бриге за „моралну одговорност“, у ствари је безобразни памфлет против мртвог генерала и цијелог једног народа који памти своје хероје. Запало је „ловцу на змајеве“ за око што је Србија у тишини и достојанствено одала пошту човјеку који је био симбол отпора НАТО агресији, па му је то био повод да испали тираду у којој генерала Павковића ставља у исти ред са нацистичким злочинцима, правећи моралне паралеле које су толико изопачене да би чак и Анте Павелић запањено спустио перо и не би имао шта да дода.
У колумни препуној цитата из хашких пресуда и једностраних оптужница, Ивановић није ни покушао да се позабави чињеницама. Јер, његова намјера није да објасни, него да оцрни. Да подсјети да су Срби „зликовци“, да се генерали не смију помињати као хероји, да је свака српска борба – злочиначка. То је суштина идеолошког рефлекса који он његује деценијама, од времена када су „Вијести“ постале уточиште за све који су од себе направили моралне проповједнике, а од Србије и свега српског – згодну мету за вјечиту анатему.
У његовим редовима нема ни трунке хуманости. Нема поштовања према смрти, према породици која жали свог ближњег и тражи мир, према човјеку који је последње двије деценије живота провео у затвору далеко од своје земље. Умјесто тога – хладна задовољштина што је генерал мртав, уз подсмјех Србији што га сахрањује као хероја. Као да је мржња према мртвом лакше подношљива него суочавање са чињеницом да су многи данас живи управо захваљујући његовој одбрани Србије и Црне Горе 1999. године.
Ивановић не пише — он егзекутира. Његове колумне нису текстови, него суднице без права на одбрану. Данас је на оптуженичкој клупи генерал Павковић, јуче је био неки други Србин, сутра ће, по потреби, бити било ко ко се усуди да воли Србију, да брани свој народ или да мисли ван његове монтенегринске догме „европског конформизма“.
У тој догми нема ни храбрости ни истине — само подаништво и комплекс инфериорности. Ивановић и његови идеолошки потомци не могу поднијети да постоје Срби који се не стиде свог поријекла, своје војске и своје историје. Зато нападају и мртве, јер мртви не одговарају. Зато генерала Павковића треба прогласити злочинцем, да би се Србија представила као „морално посрнула“. То је њихова агенда — стара, препознатљива, а данас обојена европским глуматањима и уздасима над „жртвама“.
Медиј који му даје простор, „Вијести“, већ одавно је изгубио право да себе назива озбиљним новинама. Када дозволиш да ти колумниста мртвог човјека пореди са нацистом, да гази по српским костима и пљује по гробу једног генерала — онда више ниси медиј, него идеолошки памфлет. Ти исти „борци за истину“ никада нису имали ријечи осуде за хрватске генерале који су у Хагу ослобођени упркос доказима о злочинима над Србима. Није их занимало нити „суочавање са прошлошћу“ када су у питању били Лора, Медачки џеп, Книн или Олуја. Тамо, у том дијелу свијета, за њих нема злочина — само „борбе за слободу“. Али кад је ријеч о Србима — одмах на ред долази Хашка поетика, морални патос и сузе над „жртвама зла“.
Посебно је подло што Ивановић све то пакује у форму „европских вриједности“. Као, не напада он генерала Павковића јер је Србин, него зато што жели „европску будућност региона“. Али управо у томе и јесте суштина његовог ревизионизма — он не жели Европу која поштује народе, већ Балкан без српског достојанства. Без права на сјећање, без хероја и без српских симбола. За њега је српски официр увијек крив, српска војска увијек „злочиначка“, а свака српска жртва – статистика. То је та иста логика којом су се служили идеолози попут Дрљевића и Штедимлије – антисрпство као професија, мржња као културни код, сервилност као национални програм.
Небојша Павковић је био војник који је стао пред силу и бранио своју земљу. Стао испред своје војске, знајући да је немогуће побиједити, али да мора остати усправан. А успио је и једно и друго. Његова храброст није у томе што је преживио Хаг, него у томе што није поклекао. Није издао своје војнике, није признао измишљене кривице, није се сагнуо пред онима који су деведесетих рушили Србију и потом је учили шта је „морал“. Зато га Србија поштује, а Ивановић га мрзи — јер је Павковић све оно што он никада није и никада неће бити – достојанствен, усправан.
А успио је и једно и друго. Његова храброст није у томе што је преживио Хаг, него у томе што није поклекао. Није издао своје војнике, није признао измишљене кривице, није се сагнуо пред онима који су деведесетих рушили Србију и потом је учили шта је „морал“. Зато га Србија поштује, а Ивановић га мрзи — јер је Павковић све оно што он никада није и никада неће бити – достојанствен, усправан и несавитљив.
На крају, остаје питање – какво је то новинарство које не поштује ни живот ни смрт, ни историју ни истину? Каква је то морална величина која пљује по гробовима да би задовољила властите комплексе?
Жељко Ивановић је својом колумном само потврдио оно што сви знају, да не постоји већа мржња од мржње аутошовинисте. И не постоји ништа подлије од човјека који, у тренутку кад један народ жали, узме перо да би се наслађивао. Биједно је то, заиста, заиста вам кажем.
извор:ало.ме
