Превирања у израелском друштву била су сигнал за палестинске терористичке организације и њихове спонзоре на Блиском и Средњем истоку да се спреме за акцију.
Пише: Жељко Пантелић
Рат инкомпетентних”, тако су водећи израелски дневници дефинисали нови рат са Хамасом и другим терористичким организацијама, Исламски џихад и Хезболах. Само пар дана пре терористичког напада израелске обавештајне службе су констатовале да “Хамас није заинтересован за ескалацију војних сукоба у појасу Газе”. Џејк О’Саливен, саветник за националну безбедност председника САД Џоа Бајдена самоуверено је, крајем септембра, изјавио да се не памти када је ситуација била тако мирна на Блиском истоку.
Најважнији израелски дневник “Хааретз” је објавио уводник дан после почетка рата у којем пише дословно: “Нетањаху је најодговорнији за рат између Израела и Газе. Премијер који се хвалио својим политичким искуством и незаменљивом мудрушћу у области безбедности, није успео да идентификује опасности према којима је свесно водио земљу када је одлучио да направи владу анексије и експропријације, када је именовао Безалела Смотриха и Итамара Бен Гвира на кључна места, усвајајући спољну политику која је игрнорисала отворено постојање и права Палестинаца”.
Бењамин Нетањаху и његови савезници из ултраортодоксних и расистичких партија Снага Јевреја Итамара Бена Гвира и Циониситчке религиозне партије Безалела Смотриха ослабили су и довели Израел пред провалију следећи своје приватне интересе и личне агенде, наравно увијене у обланде национализма, супрематизма и оптужби да су сви други издајници. Израелски премијер је наставио да следи пут који му је оставио у аманет његов пријатељ Артур Финкелштајн (спин доктор победе над Шимоном Пересом и повратка на власт 2009. године) по којој је подела на десницу и левицу раздвајање на Јевреје и Израелце. Наравно, први су патриоти а други су космполити у пејоративном смислу.
Нетањахуа интресује само како да избегне затвор под старе дане имајући у виду серију кривичних поступака који се воде против њега за корупцију и злоупортебу службеног положаја. Бен Гвир и Смотрих су заслепљени мржњом према Палестинцима и опседнути идејом да колонизују окупиране територије на Западној обали где могу да шире ултраортодоксну и архаичну верзију јеврејске религије.
Заједно су кренули у демонтирање државе коју су створили лабуристи и европски Јевреји, од Бена Гуриона до Шимона Переса. Довели су у питање демократско и правно устројење, минирали институције, од правосудног система до полиције, војске и обавештајних служби. Покушали су да обезглаве Израел смењујући генерале, команданте, директоре, шефове сензибилних одељења, постављајући послушнике и климаче главом.
Катар је кључна земља јер он обезбеђује новац Хамасу да финансира административни апарат у Гази, као и болнице, школе, и наравно терористичку војску. Ако неко може да утиче на Хамас, то је Доха, јер без новца из Катара Хамас остаје без кључног финансијера.
Колико су Нетањаху и његови савезници Бен-Гвир и Смотрих штетни и опасни по опстанак Израела, много више него Хамас, Хезболах, Исламски џихад и њихов покровитељ Иран, говори чињеница да се против њих побунила већина припадника државног апарата. На вишемесечним протестима за одбрану демокоратије, правне државе, слободног и секуларног друштва, су се ујединили сви којима је Изреал у срцу, а не привантни или верски интерес. Од генерала који су још у униформи до бивших шефова и високих официра обавештајних служби, полиције до тужилаца, судија и резервиста.
Смотрих је прошлог пролећа у Паризу на комеморацији Жака Куфера, припадника екстремне деснице, изјавио да “Палестинци не постоје”. Министар финансија и лидер Ционистичке религиозне партије остао је упамћен и по цитирању Талал Паше да они који су данас невини сутра могу да буду криви.
Бен Гвир, министар националне безбедности, најодговорнији је за деградацију израелског сигурносног система. Бен Гвир је буквално унео немир, раздор и неповерење у безбедносни апарат. Реч је о крајње некомпетентном и опасном човеку. Није чудо да са њим ни САД ни ЕУ не желе да имају било какав контакт. Први пут у историји Изреала њихов министар за националну безбедност је у потпуности изолован од западних савезника на обе стране Атлантика.
Бен Гвир је у потпуности занемарио Газу и усредсредио је ресурсе на заштиту колониста на окупираним територијама Западне обале, повећавајући број нових колониста и провокација уперених против Палестинаца, укључујући и шетњу Храмовом гором која је за Палестинце била као махање црвеном марамом испред бика.
Нетањаху је да би спасао себе затвора ушао у коалцију са човеком који није служио војску јер су га израелске надлежне службе процениле као неадекватног и опасног за Израелске одбрамбене снаге (ИДФ). Дакле, човек који је био толико радикализован и екстреман да би служио војску постао је министар за националну безбедност.
Превирања у изреалском друштву и напори Нетањахуа и његових ултраортодоксних коалиционих партнера да промене из темаља израелско друштво, били су сигнал за палестинске терористичке организације и њихове спонзоре на Блиском и Средњем истоку да се спреме за акцију и нападну Израел.
Забрињавајућа околност је да је Хамасов напад на Израел имао велики позитивни одјек у муслиманском делу света. Ефекат је био сличан ономе који је остварио терористички пир Ал Каиде на Њујорк и Пентагон.
Врло је битно да у владу националног јединства што пре уђу представници опозиције и компетентног, далековидог и реалног дела Израела, без верске копрене и без репова криминалних дела. Добра вест у мору лоших је што је Нетањахуова каријере дефинитивно запечаћена. Он неће бити смењен са премијерског места док трају ратна дејства – није искључено да поднесе оставку, али такав потез не иде уз његов карактер – баш као што је то био случај са Голдом Меир током Јомпкипурског рата. Разлика је у томе што је Голда, после политичко-обавештајног дебакла, отишла у пензију и у кибуц, а Нетањанхуа чекају процеси и евентуално затвор. Депримирајући крај каријере за неког ко је себе видео као краља или политичког мага који се увек враћао јачи после падова и пораза.
У Израелу се, иза затворених врата, води жестока дебата између врућих и хладних глава. Оних који су заслепљени осветом и егоистичком жељом да одговоре свом бирачком телу како би осигурали њихове гласове на следећим изборима и оних који размшљају даље, чији су хоризонти шири и којима поглед на будућност није замагљен и поред терористичког напада. Не треба заборавити ни положај и судбину талаца у рукама Хамаса, али ни чињеницу да Израел није никада оставио на цедилу ниједног свог грађанина, па чак ни њихове посмртне остатке. Ако нису могли да их врате живе, враћали су их мртве.
У Газу израелски војници могу да уђу, али да ли ће и колико ће њих изаћи из ње је велика непознаница. Газа је толико прокопана тунелима да се систем Хамасових тунела, пролаза, излаза назива у жаргону “метро”. Американци покушавају да убеде Израелце да одустану од копнене инвазије јер би то довело Запад у веома незгодну позицију пошто би цивили и поготово деца били прве и највеће жртве.
Више од 40 одсто становништва Газе има мање од 14 година. Просек старости у Гази је око 18 година. Дакле, имамо врлу запаљиву масу, вишео од милион изузетно младих људи, задојених мржњом према израелу и у рукама и под влашћу терористичке организације. Појас Газе јесте затвор под отвореним небом, али са злим и безобзирним управником. И за једно и за друго је у доброј мери одговран и Нетањаху који је игнорисао Газу током свих 14 година владавине Израелом.
Хамас има 30 хиљада наоружаних и добро обучених герилаца-терориста. Израел би морао добро да размисли да ли да крене у копнени напад на Газу јер би се израелски војници нашли у урбаној џунгли на терену на којем би и поред високе технологије на располагању били у неповољнијој позицији. С друге стране, Нетањаху мора да одговори на начин на који очекује његово бирачко тело, националисти и ултраортодоксни Јевреји.
Хамас је терористичка организација јер користи терор као средство политичког деловања. То је категорички императив, и кључни разлог зашто не може да буде третиран другачије. Вође терориста не интересују људски животи, без обзир да ли су они израелски или палестински. Хамас је и џихадистичка организација као што је била Ал Каида Осаме Бин Ладена или ИСИС Ел Багдадија. Терористички пир Хамаса на југу Израела нема много разлике у суштини са масакрима у Њујорку, Мадриду, Лондону, Паризу баш као што његове вође не интересује цена коју ће Палестинци платити. Напротив, они прижељкују одмазду Изреале и на хиљаде мртвих Палестинаца како би оправдали своје акције и произвели бес и реакцију у муслиманском делу света која би довела у питање безбедност Јевреја у сваком кутку планете.
Забрињавајућа околност је да је Хамасов напад на Израел имао велики позитивни одјек у муслиманском делу света. Ефекат је био сличан ономе који је остварио терористички десант Ал Каиде на Њујорк и Пентагон. У очима антизападно и антисемитски настројене порције планете Хамасов напад је виђен као доказ да Израле није безбедан, да је рањив и да може да се победи и уништи. Не заборавимо да је прокламовани циљ Хамаса елиминација Израела као државе и Јевреја као народа.
Мухамед Диеф, вођа операције “Потоп Ал Акса”, изашао је из фабрике тероризма Касема Сулејманија, злогласног шефа специјалних јединица пасдарана Ал Кудс (Јерусалим), кога су Американци убили у Ираку пре готово четири године. Реч је о безобзирном терористи који је коодинисао самоубилачке нападе младих Палестинаца. Он не преза да користи и властиту породицу као живи штит. У израелском нападу 2014. године су настрадали његова супруга и ћерка а он је остао жив, као и у других осам неуспешних атентата. Од својих иранских учитеља Диеф је научио како се користе таоци за остваривање циљева, а затим је постао експерт и за фабриковање ракета и дронова.
Један од кључних циљева Хамаса је да запали Западну обалу и да свргне с власти Палестинску ослободилачку организацију (ПЛО), тим пре што је њен лидер Абу Мазен практично на крају свог жвотног века, у мају је напунио 88 година и ПЛО се одржава на власти само захваљујући помоћи коју добијају директно од Јерусалима који је доживљава као мање зло од терористичких организација спонзорисаних од Ирана. ПЛО не организује парламентарне и председничке изборе на Западној обали од 2006. године јер су свесни да би их изгубили.
Реакција Палестинаца на Западној обали ће одредити да ли је и колико акција Хамаса била успешна. Последњи ратови, условно речено, око Газе нису имали озбиљније последице а ни одјеке на Западној обали, упркос покушајима припадника Хамаса и Исламског џихада да изазову сукобе ширих размера.
Хамас је у целој причи објекат, или ако хоћете “корисни идиот” у рукама других који на рачун живота Палестинаца остварују своје интересе, некада је био инструмент САД и Израела против Фатаха Јасера Арафата, затим у рукама Саудијске Арабије а сада Ирана и Катара. Субјекти, односно, играчи у блиско-средњоисточном театру су САД, Израел, Русија, Саудијска Арабија, Египат, Турска, Иран, Катар и Уједињени Арапски Емирати.
Лидери палестинске терористичке организација су назвали акцију “потоп Ал Акса”, мада је веродостојнији назив “потоп Саудијска Арабија”, јер је први политички циљ био да се осујети зближавање Јерусалима и Ријада, као и генерално нормализација односа Израела са својим арапским комшијама.
“Цуи продест”, или коме највише одговора напад Хамаса на Израел? Одговор је Ирану. Са ратом између израелске војске и терориста из Газе није могуће наставити процес међусобног признавања и успостављања дипломатских односа између Израела и Саудијске Арабије. Преговори између две стране уз посредништво САД су отишли толико далеко да је крајем септембра први пут у званичној посети у Ријаду боравио министар туризма Израела а из Вашингтона су стизале оптимистичка предвиђања да би Саудијска Арабија могла да потпише Аврамов споразум почетком 2024. године. Споразум на који су већ ставили параф Уједињени Арапски Емирати, Бахреин и Мароко.
У том контексту треба, пост фестум, интерпретирати и потписивање споразума о успостављању дипломатских односа Саудијске Арабије са Ираном, под покровитељством Кине. Принц престолонаследник Мухамед ибн Салман је желео да релаксира односе са суседима с друге стране Персијског залива, како би лакше могао направи заокрет у релацијама са Тел Авивом. Наравно, премија коју је Ријад тражио од Вашингтона јесте отварање могућности да започне свој нуклеарни програм.
На другој страни, пројекат Ирана је да уједини Хезболах, Хамас, Исламски џихад, Арапе у Израелу и да Хамас освоји власт на Западној Обали, то су предуслови да би окружили Израел и спремили се завршни напад. Циљ је напасти срце Израела, Јерусалим и Тел Авив.
Техеран је направио тзв. “осовину отпора” плановима Јерусалима и Вашингтона да га окруже. У ту “осовину” су укључени Хамас, Хезболах и Исламски џихад, али и значајни делови становништва у арапским државама задојених антизападним и антисемитским расположењем. Циљ Ирана је да са Хезболахом на северу, Хамасом на југу, припадницима Хамаса, Исламског џихада, “терористичким ћелијама у сну” на Западној Обали као и регрутованим следбеницима међу израелским Арапима ( има их око два милиона у Израелу) стегне обруч око земље Давидове звезде и да је, уз помоћ терориста из Газе, са Западне обале и пете колоне у самом Израелу, пресече на два дела.
Паралела између Јомкипурског рата и напада Хамаса на Израел 50 година касније сама се по себи наметала и поред тога што су два догађаја у суштини различита. Први је био класични рат коалиције држава против Израела, док је други крвави терористички пир, масовна ликвидација недужних људи и лов на недужне цивиле.
Дакле, на сцени је двобој ко ће пре око кога направити смртоносни обруч. Премијер Нетањаху је пре неколико година, током мандата Доналда Трампа у Белој кући, заједно са Трамповим зетом Џаредом Кушнером, осмислио стратегију да се искористи анимозитет између сунита и шиита, поготово сунитских монархија или диктатура с једне и Ирана с друге стране.
Резултат спровођења те стратегије је Аврамов споразум по којем су Уједињени Арапски Емирати, Бахреин а касније и Мароко признали независност Израела успостављајући дипломатске односе. Подсетимо, претходно су 1978. године Египат а затим и Јордан 1994. године признали Израел. Каиро после договора из Камп Дејвида, а Аман после Споразума из Осла.
Изолације Ирана је настављена и са Бајденовом администрацијом, поготово после руске инвазије на Украјину која је имала за последицу зближавање Москве и Техерана. Вашингтон и Јерусалим су играли на карту страха Саудијске Арабије од све извесније могућности да Ирана конструише атомску бомбу. Важну епизоду је играла и жеља принца престолонаследника Мухамеда ибн Салмана да реформише и препороди своју земљу а за реализацију тог наума му је потребан стабилан регион.
Највеће и најопаснија директна последица рата између Израела и Хамаса је отварање директног сукоба Јерусалима и Техерана. Израелци имају авијацију и ракете са којима могу да нападну сензибилна и стратешки важна места у Исламској републици, пре свега везана за обогаћивање уранијума и конструисање нуклеарног арсенала.
Одговор Ирана на те нападе би био жесток и дошао би са севера. Ирану би, осим Хезболаха, била потребна и помоћ Сирије Башара ел Асада. Подсетимо, Техеран има у шаци владу у Багдаду док Башар ел Асад покушава да задржи, колико је то могуће, аутономну позицију у односу на иранске спонзоре који су му, заједно са Москвом, највише помогли да остане на власти.
Ту би у игру могла да уђе Русија штитећи властите интересе. Москви одговара што се фокус пажње преселио са Украјине на Газу, али јој не би ишло у прилог да се запали цео регион, поготово Сирија јер би била доведена у опасност привилегована позиција Москве која у Сирији има две поморске базе, једине на Медитеранском мору. Такође, Иран је значајан снабдевач ратним материјалом Русије у агресији на Украјину и ако би Техеран започео рат са Израелом не би могао да поштује договорен испоруке Москви.
Други забрињавајући елемент у директном окршају Ирана и Израела су оружја за масовно уништавање. Иран још увек нема нуклеарни арсенал, али има хемијски, док Израел поседује, према проценама, око стотињак атомских бомби (званично Израел нема атомско наоружање, али сви знају да га има).
Изјаве које стижу у последњим сатима, од заинтересованих страна, у којима се релативизује улога Ирана у терористичком нападу Хамаса, и уздржан став званичног Вашингтона имају за циљ да спусте лопту и делују превентивно, то јест да удаље могућност отвореног рата између Ирана и Израела. Са Хамасом не може да се преговара, али са Ираном ће, пре или касније, морати да се седне за сто.
Док год Газа буде под контролом Хамаса, неће бити мира, а без огромних цивилних жртава није могуће освојити Газу и уништити Хамас. Такође, опсада Газе води директно у хуманитарну катстрофу која би Изреалу могла да се врати као бумеранг у медијско-пропагандном смислу.
Пре него што би кренула инвазија на Појас Газе, Израел и САД би морали да обезбеде велика финансијска средства Египту, уз поједине уступке, како би Каиро организовао и опслуживао на Синајском полуострву велике кампове где би могли да се привремено сместе избеглице, пре свега жене и деца из Појаса Газе.
Познато је да заливске петромонархије финансирају и дају логистичку подршку већ деценијама исламском тероризму, често идеолошки базираном на псеудобризи према Палестинцима и са прокламованим циљем да се победи Запад, ослободи Јерусалим и униште Јевреји. Овде треба нагласити да мотиви нису панмуслимански колико практични: ми вама новац и склоништа, а ви не правите терористичке нападе на нашој територији.
Иран још увек нема нуклеарни арсенал, али има хемијски, док Израел има, према проценама, стотињак атомских бомби (званично Израел не поседује атомско наоружање, али сви знају да га има).
Веома важну улогу би могао, а неки сматрају и морао, да одигра Катар поготово око талаца. Доха је свих претходних година, поготово од 2014, уносила на стотине милиона долара у Газу уз одобрење Нетањахуових влада. Израелски премијер је сматрао да се убацивањем новца и побољшавањем животних услова у Гази се смањују тензије и могућност за терористичке напад.
Катар је кључна земља јер он обезбеђује новац Хамасу да финансира административни апарат у Гази, као и болнице, школе, и наравно терористичку војску. Ако неко може да утиче на Хамас то је Доха јер без новца из Катара Хамас остаје без кључног финансијера. Уз то, Халид Мешал, нека врста шефа дипломатије Хамаса, живи између Дохе и Анкаре, то јест између Катара и Турске и има одличне односе са катарским емиром Ел Танијем и са турским председником Ердоганом и може да буде човек за везу.
Буктање рата између Израела и Хамас може да покрене и нови талас терористичких акција у Европи и САД. Што рат буде дуже трајао, што буде више окрутнији и са више цивилних жртава, то ће расти опасност од нових терористичких напада, почев од изреалских амбасада, синагога или јеврејских школа и институција, било где у Европи и свету.
Истворемено, режими у арапским, али и свим земљама са муслиманским становништвом, су у стању приправности, јер постоје озбиљне индиције да су есктремитстичке исламске политичке организације спремне да, метафорички речено, запале тргове и масе користећи антисемитизам и антизападни сентимент, како би остварили своју жељу да се домогну власти.
На крају, постоји и један позитивни сценарио. Паралела између Јомкипурског рата и напада Хамаса на Изреал 50 година касније сама се по себи наметала и поред тога што су два догађаја у суштини различита. Први је био класични рат коалиције држава против Израела док је други крвави терористички пир, масовна ликвидација недужних људи и лов на недужне цивиле који су претворени у таоце.
Међутим, ако би се поновио исти или сличан сценарио после Јомкипурског рата, сви би били задовољни и на добитку, осим терориста и режима у Техерану. Наиме, виспрени саветник за националну безбедност америчког председника Ричарда Никсона, Хенри Кисинџер је искористио Јомкипурски рат да “ишчупа” Египат из сфере утицаја Совјетског Савеза и да га кооптира у западни део света. Директна последица Кисинџеровог великог посла су били преговори у Камп Дејвиду 1978. године, под покровитељством Џимија Картера, између египатског председника Анвара ел Садата и израелског премијера Менахема Бегина. Тада је направљен, досада, највећи помак у односима Израела и арапског света будући да је Каиро признао Тел Авив (Јерусалим).
Дакле, и из овог рата би резултат могао да буде избацивање Хамаса и иранског утицаја из Газе и долазак нових политичких снага који би успоставили нови тип односа са Изреалом, а Ријад и Јерусалим би коначно могли да успоставе дипломатске односе. Још само да пронађемо млађег и полетнијег Кисинџера…
Извор: velikeprice.com
