Момчило Марчета је вјеровао да све може сам. И могао је доста тога. Природно надарен, упоран, тврдоглав, храбар, рано је стекао поприлично имање и пристојну породицу. Жену, двије кћери и сина. Њега је, првенца, добио са деветнаест и по. По карактеру кћери су личиле на оца, а по изгледу на мајку. Упорне и лијепе.
– Срећа па су такве. Ко би их узо да су главате на мене.
Шалио се Момчило. Мада је ту било мало и збиље.
Зато је син Драгољуб био чиста фотокопија оца. Надарен, упоран, храбар, а поврх свега начитан и школован. Момчило је имао завршене три године заната и осим „Вечерњих новости“ прочитао је само дјечији комплет књига Бранка Ћопића.
– Јесам и „Чаробно самарче“.
Шалио се Момчило. Мада је ту било мало и збиље.
Када се деведесет пете, из Београда, Драгољуб вратио да брани Српску Крајину, већ у јулу је био дао трећу годину Грађевинског факултета. Просјек осам, осамдесет пет. Први Грађевински инжењер у Фркашићу код Коренице. Драгољуб је погинуо трећи дан код Доњег Лапца.
Шест мјесеци касније Момчило је исплатио десет хиљада њемачких марака да му Хрвати предају синово тијело, да га пристојно сахрани у Мркоњић Граду. Скоро сва српска Далмација и Лика дошле су на сахрану. Да подрже Момчила и опросте се од Драгољуба.
Сам Бог зна колико смо таквих дјечака прерано посијали а да иза њих није остало ништа. Тек покоја фотографија, кратки запис напуклог полуписца и родитељска туга.
Мајке плачу и наричу за мртвим синовима, а очеви ћуте и цркавају.
Више због избјеглих сабораца него због себе Момчило Марчета је у Мркоњић Граду покренуо стари бизнис из Далмације и поново је заимао, можда и више него прије, али није то то. Вјечито у црној кошуљи, ћутљив, мрзовољан и што старији све упорнији и тврдоглавији. Касно је одлазио кући, само да преспава, сестри из Франкфурта ријетко се јављао, а са све мањим бројим пријатеља виђао се само на њихово досадно инсистирање. Да уз печене полутке кромпира и слани кајмак попију боцу вина. Радије је, сам, у својој канцеларији, читао „Новости“, спортске странице и судоку, и пио десети еспресо него да слуша њихове безобразне вицеве, коментаре о фудбалу и стална наговарања да је још млад, и он и жена, и да роде још једно дијете.
– Није син аутомобилски дио да се може замјенити, – љутио се Момчило.
– Није ни убица па да вас поубија за собом., – упорни су истински пријатељи. – Кад већ можете требаће вам неко у старости.
– Могу ја сам.
Тврдоглаво се отимао Момчило.
Прича не зна да ли је то било управо те ноћи кад се попило неколико боца вина, можда и буренце, кад се плакало и пјевало „Ој Крајино ноћас си далеко“ и кад су ратни пријатељи били баш, баш, али баш досадни, а биће да јесте управо тад, Момчило је одлучио да покушају и супруга је остала благословена.
Момчило је скинуо црну кошуљу и све више времена је проводио у кући. Да са млађом кћерком игра шах, старија је у Београду студирала архитектуру, на ТВ гледа вестерне и телефоном разговара са сестром у Франкфурту. Обећао јој је да ће доћи у Њемачку чим се жена породи.
– Кад роди малог Драгољуба.
– Реци, акобогда, – сестра је била у вјери.
Момчило се смијао. Њега нису занимале те дубокоумне ствари. Поново је читао „Орлови рано лете“. И онда је прекршио обећање. Одлучио је да у Франкфурт оду прије порођаја. Да се жена породи у Њемачкој. Тамо су бољи доктори. Не ко ови наши…Пријатељи су га одговарали од пута, али узалуд. На послијетку су се нудили да један од њих иде с њима у Њемачку, да помогне у вожњи.
– Могу ја сам, – одбио је Момчило Марчета.
На пола пута између Загреба и Словеначке границе , Момчилов аутомобил је склизно с друма, преврнуо се и забио у стуб уличне расвјете. Возач је прошао са лакшим озлиједама, сапутница са тежим, али су јој загребачки љекари спасили живот. Нажалост, изгубила је плод. Био је дјечак.
Његово тијело Момчило Марчета није могао да откупи.
Вратио се у Мркоњић Град да и он умре.
Сам.
Грешан.
Прежиљели ратници само чекају да умру, сами и грешни. Прегрешни. И само се они међусобно разумију. И једни другим опраштају. Другима не. Нити други њима. Нити они сами себи.
Кад је прочитао посљедњу реченицу:“ На узбрдици која води на Мејдан лажао је Алихоџа и издисао у кратким трзајима.“ Момчило Марчета је склопио књигу и зовнуо жену да почне да се облачи.
Под Острогом су преноћили на струњачама на паркингу испред Горњег манастира.
На повратку кући навратили су у бању код Вишеграда и ту остали седам дана. Сами. Шетали су, разговареали и били заједно. Као никад раније у тридесет година брака. Из бање у Мркоњић град супруга је дошла благословена.
– Биће син, – она је осјећала под срцем.
– Акобогда, – он је стрепио.
И био је син. Цио Мркоњић Град се веселио, а преживјели Далматинци и Личани, расути широм свијета наручивали су на радију пјесму „Ој Крајино ноћас си далеко“. Момчило је пјевао и плакао.
– Није чојек ајванче па да може све сам. Неко му не да.
Није се шалио Момчило Марчета.
Његова старија кћерка, апсолвент архитектуре, први архитекта из Фркашића код Коренице, дошла је с мужом из Београда да обиђе родитеље и да малом брату, Василију Марчети, стави дукат под јастук.
